Delo

ЊЕНА ЖЕЉА Пада лишће, уздише болко, Последње збогом Каже дрвећу. По пустом парку корачам с тобом. Ти, бледа, налик јесењем цвећу. Сањпво блудиш кроз-а-ноћ тиху II ступаш путом Немарно тужно По бледо-жутом Лисном тепиху. Пада лишће, ти га у паду Хваташ нагом Руком својом, И као цветак, дрхтиш снагом. А месец лице ббји ти бојом Светлом и сјајном кб сребро течно. По онда златни, Неранџаст вео, Кога је месец звездама плео. Обвије твоје лице млечно. Тад ми ти шапта, тихо, кб у сну, Речи пуне мистерије саме, II рече: — „Ја бих, кад се већ труне II лежи на дну, у крилу таме.