Delo

Д Е Л 0 Овп ми тренуци намењенп беху. Да осетим младост како је протекла. Али ти ми на све ништа ниси рекла. Нп ћутањем, нитп у песми ил смеху. Твој се миран поглед крио у жагору. А кад је постала громка песма — тија. Опет се разлила тужна Елегија, И њени су звуци поздрављали зору. Та ми Елегија као из далека •Још звони, губећ' се у живота шуму. А смисао њезнн све мн је на уму, Као удаљена света хумка нека. Ти ми се прикажеш кад размишљам о том. II срце ми тада увек јаче бије. Али прп сећању ове Елегије Не терам, усамљен. шегу са жнвотом... Владимир Станимировић