Delo

ПИСМА ПРИЈАТЕЉИЦИ (НАСТАВАК) Цариград, Стамбол, октобра 1900. Како мн се промени расположење, драга моја, кад ступих у одају своје пријатељнце, Мерсије! Лежи! — Зар нећемо Мелек-хануми?! — Ја не; болесна сам... — Шта ти је? — Пмала сам ноћас лупање срца..., никуд не могу. Али тп ћеш ипак ићи у Макр-кјој. Мелек-ханума послала је по тебе своју робињу. Менн нпје било пријатно да будем сама с Мелек-ханумом; јер она говори цариградским диалектом, којп ја, иокаткад, тешко разумем. Г1а опет, иристала сам да јој отидем. Мерснје и њена сестра пожелеше ми пријатно ировођење; а ја нм од срца •захвалих што су ме упознале с овако одлпчном ханумом. Робиња је ишла за мном, п то, ваљда, у нрописном одсто.јању, да употребим војнички термин. Ово је једна од оне две Мелек-ханумине црнкиње, млађа. Ја се осврћем, п за понешто је упитам, а она ми са страхопоштовањем одговара. — Колико има година како сте код Мелек-хануме? — Како сам, мадам, код ханум-ефендн сад је таман шеснаест година. — Колико сте година имали кад сте дошлп? — Имала сам, мадам, четпри годнне. — Ко вас је продао? — Продали ме, мадам, моји родитељи. — Ви ваљда не знате по што?