Delo

162 Д Е Л 0 тада су му мисли лутале око Кларине слике, мислио је да је уаа њ. Блага слика напуштене Јулије иобеже на усамљено бедно место. to је било изазивање девојке која га је сама, као убод морфиномана, оживела. „Венчани смо... Ми смо овде заједно, сами, еасвим сами!“ Корачао је по беломе путу, усиљавао се да уобрази да је Кларина слика.ту, поред њега, да њени еластични кораци остављају фини утисак у нрашини. Као некад не завојитом путу код Средоземног Мора. Или је у вече. у кревету, дозивао к себи. Мислио је на уживање да додирне оне њене нолуотворене уснпце. да притисне на своје срце оне младе груди. У грознпцн која му се нопела у главу, његова разнешена свест мислила је о неверству. „Јулнја he трпити... Е лепо! тако се обично ради. Јесам лн је ја варао? Јесам лн јој се обавезао на вечиту верност? Онда, ја сам слободан." Уваљивао се у овај кукавичкп план. „Да, Клара he битп моја. Нншта је не може спречити. Она чека на мене да се вратим у Париз, сутра, н ако ја xohy, она he бити моја жена! Нетири илп пет дана живео је у сањаријама, мислећи на девојку, потпуно заборављајући метресу. Посматрао је пејсаже са нејасном надом да he нх гледати с њоме. Мало но мало сугестпја је била толико јака. да је учинпла да верује у будућност. За столом у курхаусу, у шетњама после подне, пратила га је та мпсао, као некп благонаклон пријадељ. Једнога дана кад се шетао пре.ма планинп. нрпвуче његов поглед неко село са живописним положајем... То је било на надиии Таунуса, на превоју пзмеђу Алткенпга н Велнког Фелдберга. Село се силом наметнуло на неку врсту округлог брежуљка, последњег огранка планинскпх ланаца. Селом је доминирао један замак пз XIII века, са високим фасадама н многобројним прозорнма; то је била танка кула са кровом од шкрпљца. Пут до половпне узвпшења опаснвао је као какав балкон округлн брежуљак и бно је окружен вилама. Са тога нута, са тераса тпх вила види се најпријатнији нејзаж: мала долина у облику велпке малене морске шкољке, неколико .језераца, дрвеће које је заклањало зреник ирема Хамбургу и овда-онда велику франкфуртску ЈЈавнпцу. ннску и жуту. „Да сам дошао са -њом у Немачку, номнслн Морис, овде бих се зауставио... Узео бпх једну од ових вила.“ Колнко је пута, нарочптб од како је остао сам у изгнаннчкој