Delo

•ЈЕСЕН ЈЕДНЕ ЖЕНЕ 161 Клари пред ноге и да јој каже: „Не удаји се! Останп моја... Не напуштај ме!“ Да ли је тако волео? Да ли је њу више волео но другу? Не, јер је Клару жртвовао Јулији. Да, највише га је сад мучило то, што девојка, ослобођена његовим одласком, помишља на удају... Часови су пролазили и дође вече. Пошто је ручао Морис се прошета по курхаусу, слушао је музику у парку као у правом хнпнотизмраном стању. Ча један тренут он осетп осећање које се сања у сну, кад човек уобрази да се стропоштао. Са висине нејасннх уображења пао је у стварност: и стварност му ннје пзгледала невероватна... Он, у овом туђем парку, посред Американаца у смокинзима и Амернканака! Шта ће он ту? Каква га је зла коб довела у ову непрпјатељску земљу. Равнодушност гомиле комешала се око његовог бола, валцерп су одјекивали, измењивани су нежни разговори, смејало се, славио се живот. „Зар ови људи немају срца? Зар они не трие, не воле? Зар ниједног међу њима нема који је оставио драг.ану? Не! То су нростачке душе. Не знају шта је то волетн... жалосно знање!“ Наједанпут прнметн да је сам остао у парку. Светлост се гаспла. Ноћ се спуштала п ујединила је црвене куће. Усамљеност га уплашп, њега, којп је мало нре мислио да ће трнетп од ове пратње равнодушности око његове туге. Врати се у хотел и леже пошто је написао Јулији неколико редака који нншта нису одавали од његовог узбуђења. „Само је двадесет п четпри часа како сам у Хамбургу, а чини мп се, као да сам провео овде неколико месецп. Како ће се, како, жпветн овде?*‘ Како је живео он то не би умео рећи, баш и кад би се попео на врх своје Голготе и пао на земљу нросећи милост. Како бп могао за две недеље мучити у тагатини страховпту агонију срца? Којп нису патплп да буду одсутни у гомили, са моралним неснокојством скрнвеннм као потајна бољка, ти не знају управо шта је то трпити... Покушавао је да се дуго шета, што је замарало мишиће, убијало дух у физичкој нзнурености снаге.... Упути се ираво, на ћуд нута, утешен мало што ie видео само’ широко поље, шуму или планину. Тада као какав грешник хришћанин, који oceha да је нануштен од Бога, и не може да се оппре него пушта да се куша Дело, књ. 45. 11