Delo

168 Л Е Л (). сасвим у љубавној страстп грљења у коме су изливали сву своју нежност, сву жалост сву човечност. Бпли су сами у куиеу. Као два огледала, њихова лица једно према другом. одавала су унечатак дана проведених у агонији. Само је тако страшно утиснут да ни једно ни друго не усуди се да то каже. Морис само промуца: — Опрости! Опрости! — Да, опрости! Хтео је да буде опроштен од грехова што је пма, њу коју је толико волео, потрешену, умртвљену. Кад је видео тако измучену још впше је обожавао: јадна судбина женске љубави појављивала му се, њена пасивност као хвала љубавном ћефу. — Оирости! опростн! Воз је јурио дуж легендарнпх обала, норед романтпчних зупчастих кула, иоред ритерских замкова, поред пећина у којима су несници чули како невају сирене... Још једанпут се пар загрли, руке им се јако скопчаше као недавно. Извесно да је он у првп мах бно расејан такви.м загрљајем, љубављу капрпцпозном п малотрајном коју су песннци оиевали, драж очију према очима, усана нрема уснама! Оно што нх је заносно везивало то је била потреба за уточиштем у њиховој тузи. Њнхов сусрет није нзражавао пп тугу нн узнемиреност, али због непрекорпве* нежности коју је он показивао, осећали су се јаче наоружанпм за борбу. II непрестано су се грлнли. Држећи је за руку Морнс озбиљно рече Јулијп': — Како да вам бладодарим што сте дошлИ? Ви сте ме спасли. Полудео бих да нисте дошли... Она му ставн руку на уста; — Оахваљујем ти што сн ме позвао.' Било би ми тешко самој, и што бнх знала да тн трпиш н да те не внднм како трппш! II ако је ou подстакао овај говор само нежнпм питањем очпју, она му исприча дане нроведене у раздвојености. Говорила је сасвп.ч иолако гласом поремећеним од узбуђења, гледајући пред собом као да ју је та прошлост халуцинисала. — Да, рече она. Тих петнаест дана били су страховпти. Спгурно да нешто мре у нама толпким искушењима... Ах! кад сам се видела сама у фијакеру! Све оно чега сам се некад тако плашила, остварило се. Ти сн отпутовао а ја остала сама, на