Delo

ЈЕСЕН ЈЕДНЕ ЖЕНЕ 167 „Заиста у њу се нећу више вратити, иа нп с Јулијом...“ Али камо да оде? Где да живи кад она буде ту? У тако многобројним суседним местпма, Емсу, Висбадену, Бадену опет ће наћи истн касински живот, исте Енглезе, исте хотеле... камо да иде? Наједанпут сети се једног цредела, веначног пута н терасе неке впле. Премећући џепове од одела!нађе адресу: „Г-ђа Ханз, вила Тевтонија, Кронберг.“ Газда од Хотела узе на себе да испошље телеграм ради најма одељења... Морис се није устезао да смести метресу тамо где је мислио да одведе вереницу. — Напротив, чинпло му се да изравњање са сном лечи ране на срцу. Изнад овог или оног женског типа, оно што му је требало, увек требало, није лн то била жена, загрљај, топлота груди. V Ах! то бледо јутро германског августа, Рајна која се није видела иза заклона од жбунова дрвећа, али се нагађала по испаравааој магли из њеног корита, — и та широка пруга од песка испресецана гвожђем, тај пут нагло савијен којим ће, одмах, пројурити воз који доноси Јулију! Може бити да су друге интимне драме мучиле бића, поврстана дуж станичног кеја, ко.ја су била у положајима питања, чекања, нестрпљења. „При свем том, говорио је Морис у себи, сигурно ништа није трагичпије од моје улоге.“ Заиста она је била трагична, тај сусрет двеју душа у изгнанству, које су се тражиле са извесношћу будућег растављања... Беда тих љубавннка, њихово незнање језика којим се говорило око њпх, најниже стање станпце коју је судбпна пзабрала за њихов састанак, све се утркнвало да направи ово место нечнм необјашњивим, без љубави, чија је веза била љубав, право опстанка. Али кад воз на савпјутку пута искриви своју црну пантљику, кад се носле једног тренутка заустави пред кејом и кад Морис опази руку која је махала и узнемирено лнце које се нагињало, кад је једним скоко.м био поред ње, посетом неразмншљеном, бујном, — све се заборави у радости повратка, загрљаја, прибежпшта у мила недра... Воз је ишао дуж Рајне а они још ни речи нису проговорнли, једва што су се погледали#