Delo

178 Д Е Л 0 истом ресторану где и јуче, љубоморни што су поново нашли пријатно осећање стишања, брачне заједнице, коју су већ окусили. То је била германска крчма, које су увек сличне у тим живописним селима у рајнскпм пределима: велика соба са пећн од фајанса, украшеном портретима цара и оснивачима немачког јединства; вртић са хладницима, са столовима покрнвеним белим и црвеним застирачима. Људи су били услужни и поштени; кухиња, нешто мало тешка, изгледала им је здрава, шта више њена чудноватост занимаше нх, заливајући је изврсним вином које су им служили у боцама са дугачким грлићем. Њихов смех, који се каткад орио, изненађивао је обадвоје. С времена на време Јулија је хватала Мориса за руку, говорећи му: „Ах! драги мој, каква је срећа бити ту. Не могу да верујем да је то нстинито!“ И од те среће Морис се заиста осећао срећним. Кад су се вратилн у вилу Тевтонија и пошто су доручковалп, одморилп су се неколико тренутака пре но што ће предузети прву шетњу. Нагнути над картом Таунус-клуба они су се ориентисали и прорачунавали одстојања. Места која је требало посетити била су обележена тачкицама које су налик на линије насликане на дрвећу или кућама и служе као путокази. Морис беше одлучио да тога иута иду у Фалкенштајн, мало село најближе Кронбергу. Дрвенн путовођа говорио је: „једно од најлешних места у околнни." Кренули су се, Морис наслањајући своју руку на Јулијину и иодбочив се, као у Парпзу кад се пењу на брежуљке Монмартра илн Бенвиља. Пспочетка су корачали доста полако, кораком безбрижних шетача који се пењу уз брежуљак. Затим су ишли правилније и брже, намамљнванп иутем и жељни да прошире видокруг. Пут се пузао благом косом. страном једног пошумљеног брежуљка који им је затварао ноглед с десне стране; а с леве стране брежуљак се завршавао стрмом рудпном јединствено зеленом према добу године, која је окружавала стране другог брежуљка. Убрзо један врло узан пут одвајао се и дубоко залазио међ дрвеће. То је био фалкенштајнски пут. Упутише се њиме једно поред другог, са укрштенпм прстима. Јулијини образи су поруменили, коса јој била у пола расута под сламним шеширом; неколико капљица зноја стајале су јој на челу као бисер. Смешила се. нешто мало задихана прп иењању. Погледавши је још једаннут, Морис помисли: