Delo

192 Д Е Л 0 — Та жена ми је много ослабила, а и много других невоља нмам. То је код нае обична ствар. Не вреди да вам које чим пуним болесну главу. И то he проћи — заврши алн без веселости, пре са горчином. — Господине Гжимала, кад бих вам могао иомоћи, ја бих био најсрећнији! Та ја сам вам дужник. — Хвала вам, кнеже, није ми ништа потребно. Жена је болесна, ту се помоћи не може! А остало се може поднети. Данас ми неко рече да се горе осећате, па сам ма и на један тренутак, допао да се сам уверим. Ако ме почнете сећати на неке ништавне услуге, онда ћу побећи! — 0, молии вас, останите још мало. Гжимала је остао неколико часова. Тога је дана кнез жи-' вео. Али већ сутрадан опет је наступила апатија, много гора, јер више никога није очекивао, а на оне што су улазили ннје ни погледао. У таком га је стању једнога дана застао Машковски. Дошао је врло рано, на коњу, оправљен од Изе. Пза је хтела да узме са собом и брата. — Хајде, бога ти са нама! — наговарао га је Машковски. Сви су већ заборавпли за ону авантуру. Прнмпће те рашпрених руку. Матер нећеш срести. Части ми, оженићвмо те о карневалу. После, молим те, донео сам и слику. Леон је мислио да се то односи на неку за њега одређену даму; али то је била слика коња. — Ово је „Chisle Chapman“, мој нови ајгир. Шта? На хартији се осећа крв! Знаш шта? Проњски је фушер, па чак клечи пред њнм! Леон климну главом у знак одобравања. — Али знаш шта? — узвнкну Машковски—бићемоји већ! — Шта? — упита кнез узнемирен високим тоном. — Шарци Гжималини! — Тако.! Јел’ ти продаје? — Не. Продају. Код њега је дапас нродаја. — Продаја! Зашто? — упнта кнез и нребледе. — За дугове! И као што ми рече мој пастојник, не за његове другове, већ за туђе. Тај је човек узео на се више но што му снага донушта, н сад му се све свалило на главу. Хтео је да снасава свакога, а породица му је несложна. Сад ће страдатн! Чувшп за то, пошљем настојнпка тамо за шарце, алн сам