Delo

П Л А В II 193 му препоручио да одмах понуди ону исту баснословну цену што сам му давао раније. Само да их ко други не узме, а и да шљаштићу не учиним криво, јер ми Иза то не би опростила. Леон даље није слушао, нити је пазио на што, с гостом се готово није ни опростио. Тек што су се врата за Машковским затворила, он устаде п зазвони. — Сило! — викну јако као никад до тада. Окаменише се сви, а највише Сила, који се од времена, кад је пао у немилост код кнеза, није ни појављивао у собама. Румен и несвестан од радости, дотрче из другог одељења. — Облачи ме! Коње одмах! — наређивао је кнез грозничаво. За један тренутак овај глас узбуни целу палату. Наста живот. Кнез се кретао као да никад није боловао. Обучен, освежен, гонио је слуге, викао на кочијаша. Најзад седе у кола и нареди да се тера што је брже могуће. Сила, триумфујући што је опет на боку, обрати се кнезу. — Куда, милостиви кнеже? — У Хубин! — одговори овога пута без колебања, гласно и смело. Коњи полетеше као ветар. Био је јесењи кишовит дан, мутно небо, оголело дрвеће, хладноћа која до костију допире. Леону је било врућина. По каткад је извирпвао из кола и впкао: „Брже!“ Зеленци су јурили по блату и барицама као по мраморном путу. Пена је с њих падала у комадима као сапуњавина. Кнез није видео проклету Каравику, нити је помислио на Сумороке. Дрхтао је узнемирен због бојазни: да не стигне касно. На послетку као привиђења почеше да се појављујуједна по једна топола засађене око двора. Допадоше најзад на двориште Гжићалино н стадоше. Кнез се наједаниут нађе као на неком вашару. Двориште је било набијено коњима, говедима, намештајем, целим имањем једног домаћина. По њему се гурали Јевреји и сељаци, тако да су кола холшанска морала да стану међу људима и гомилама ствари. Леон сиђе с кола. Његов долазак збуни и запрепасти све. Људи се на мах ућуташе, шапћући само и уклањајућ.и се с пута пред плећатим Силом, чија су плећа, као маљем, разбијала масу на две стране. Кнез се први пут нађе пешпце у маси и први пут виде такав призор. Крв му иојури у лпце п доби особиту вољу да Дело књ. 45 - 13