Delo

206 Д Е Л 0 Рекавши то полу тужан, а полу поносит, узјаха столицу као кад галоппра, Иза му је опростила за ову досетку и пољубила га врло узбуђена, а Леон рече: — Ја јамачно нећу учинити ништа веће! Кад је отишао непрестано је мислио о томе. Машковски га је мало одушевио. Пспричао је то и Гжимали. Овај се замисли; па онда на мах диже главу: — А ви, кнеже, подигните у Холши банку за спасавање. Мисао је била бачена. Леоп је пажљиво слушао, а Гжимала додаде: — Сад треба да подигнете свој капитал из иностранства и да га дате људима, којп се топе као мартовски снег, чекајући на спасење! II обојица потонуше у мисли, обузети овом идејом, IV После двогодишњег рада и пожртвовања. кнез Леон је напослетку заслужпо лепо име. Нису га звали ни добрнм, ни милостивим, ни праведним ни мудрим, већ и мали и велики сељак, и мјешчапин, и чиновник, и закупац и грађанин сусед, кад би говорили о њему, називали би га „наш!“ А у тону, у погледу осећала се таква душа и такво. поштовање, да је то „наш“ значило и мудар, и племенит, и добар, и милостив. Али он, вољен, поштован и обожаван, сад већ није марпо за та достојанства, сахранпо је био своју поносптост, издигао се изнад својих ранпјпх навика и то „наш“ значило је слуга свакога, слуга који у раду не зна шта је доста. Сад га Гжимала није више гонио, нн учио; сад га је требало задржаватн; време му је било кратко за послове. — Манте ме се, молим вас! — одговарао је Гжимали кад би га задржавао. — Експлоатпшу ме, велпте? То је и право! Ја сам експлоатисао и сувише дуго. Указали сте ми некада на оне развалине: онда и ја хоћу да оставим у Холши нешто трајно. У моме роду не раде ништа у пола! Ја сам себи поставио задатак: не допустити да ико банкротнра! Па ви сте ми први рекли да су Холшански били чувари — то ће и остати! Гжимала је био сав радостан. Овај кнежевскп сателита, радан и безграничпо мнран у души, ннзајенап тренутак није