Delo

П Л А В II 207 помислио, да је он учинио овог човека таквим, каквог га људи сада знају и поштују; није био поносит, ни уображен. Ове две године проведене заједно, с једном мишљу, с једнпм телом, сјединиле су два човека у једно. Нераздвојни су билн, и ни сен једна није пала на њихову сагласност и пријатељство; никад један од другог није затајио своју номисао, ни осетио несагласност. Само се Гжимала увек повлачио у сенку — намерно. Кнез му је увек био у устима. Што год је учпнио добро, што год је рекао добро, уступао је кнезу; људе који су њега волели, научио је да воле Леона — докле он сам није стекао поштовање. Па и тада Гжимала — оруђе његово — није осетио зависти. Идеја његова угушила је у њему све људске слабости. Леон је то осетио, и навикнут на искреност према Гжимали, није затајио. — Знате ли, господине, — рече једанпут — да кад ме људи узносе, а ви то чујете, ја не могу а да не иомислим да сте ви мој учитељ, и тада изгледам сам себи ништаван! Гжимала погледа у њега, не разумевши одмах, али одмах затим порумене. — Стидите се, кнеже! Зар ја, ви, и сваки други који воли само о себи мислимо? Зар ми нешто чннимо за себе и ради себе, ми пијонери! Стидите се! Леон се одиста застиде, али га је разумео, и одмах се над тим уздиже. Затим, кад је мислио о себи, мислио је у исто време и о Гжимали. Није могао да замисли себе без њега. У Холши је било тихо као п пре — али некако друкчије. Ранпја тишина је била глуха, досадна, хладна; а сад пријатна. У оној је тишини била мртвачка укоченост, у овој ирави живот и мирно, правилно и слободно кретање једног радног организма. Сад је кнез могао да се одмори, али није хтео, Једва да је, по који пут ради разонођења, одлазио у лов или уживао у музици у парку; у престоницу није никад ншао, друштва аије никад тражио. Показао је свету да he створити свет за себе и да he моћи без људи. Затим је мало подивљао, а, заузет пословима, мислио је да неће имати времена да одржава везе са друштвом. Новине су му биле довољне. II физички се бно веома изменпо. Развио се у плећима; окрупњао, и, услед навике на рад, постао врло прост у понашању. Лпце мује нреплануло, очи упале од размишљања. Имале су оне сада врло ретко онај суморан поглед, а црте ону первозну дрхтавицу, јер је ретко мислио о себи.