Delo

СЕОБА СРБА У ХРВАТСКУ И СЛАВОНИЈУ ПРИЛОГ ИСПИТИВАЊУ СРПСКЕ ПРОШЛОСТИ ТОКОМ XVII В Е К А III На први поглед изгледа број Срба, пресељених из Турске за ове две и по деценије, мален и незнатан. Али кад се узме на ум, да је у то време лежало између Уне и Куне „око 70 разорених градова“ и да су читаве жупаније биле пусте, онда добија број досељеника сасвим другу вредност. Но као што држава није имала војника да бране границу од Турака, исто тако нису имали хрватски племићи радника да им земљу обрађују и да их служе. Отуда је настало између племића и војне управе оно отимање о власт над Србима. Отимање то коштало је Србе многих жртава и отежавало је нове сеобе. Бранећп се од племића, Срби су се увек позивали на уговоре које су склапали са граничарским заповедницима при сељењу. На такав уговор са бароном Ленковићем позвао се и кнез гомирски Раде Мамула, кад се у новембру 1617. тужио пред надвојводом Фердинандом на грофове Николу и Вука Франкопане, што су ови бацили у тамницу једног гомирског српског војводу и начинили велпку штету Гомирцима. У тужби својој подсећа кнез Мамула, у име целог Гомирја, надвојводу какве су све услуге учинили држави гомирски Срби, и вели да ће се радије сви иселити или умрети, него што ће служити грофовима. Надвојвода заповеди Франкопанима* да одмах пусте војводу гомирског и заирети им, да впша не смеју правити штете и вређати ирава која су дата Србима.1 Но моћ ове заповести нпје дуго трајала. Набрзо је постао 1 Windica, 1617. november № 1. Дело, књ. 45. 14