Delo

208 Д Е Л 0 Веома пажљиви Гжимала, дискретан, и ако је смео бити веома искрен, није га никад питао ни за шта, што се није тидало послова; није испитивао породичне ствари његове, осећајућп да се тамо десило нешто тајанствено — и само једанпут, кашавши за клавиром кнеза који је свирао неку тужну мелодију, рече у шали: — А што се не жените, кнеже? Било бп много веселије. — Одговарам вам истим питање — одговори Леон. — Ах, ја! — одмахну Гжимала руком. — Моје је прошло. Једанпут може човек бити млад и срећан! — Одговорили сте и за мене, господине — рече Леон, затварајући клавир. Прошло је од тада две годпне. Била је опет јесен, златна, богата и још топла. Једнога дана после подне изјаха кнез по Гжималу до банке, која је била у згради на пијаци Холше. — Треба да ја и ви учинимо један излет — рече. И не питајући ни зашта, Гжимала нареди да му доведу коња и пођоше лагано мосту. Обојица су ћутали и били суморни. Прођоше поред шуме. Пред њима се зацрне Каравика. — Господнне Гжимала! поче кнез несигурпим гласом, не подижући очију — нисам вас до сад смео питати шта је било са — Сумороком? — Било је онако како сте ви желели. После грдних мука, молби и заклетва успео сам да му платим за ту земљу. Он је узео те новце и одмах их предао сељацима из Красних Саднба, који су толико због њих патили. За тим је отншао и внше се неће вратити. — II није више овде? — промукло упита кнез. — Отишао је као надзорник амбуланција... и нашао се у Турској. Видео га је веома слабог мој познапик Суходолић млађи, капетан. Кнез пређе руком преко чела. — Господине Гжимала — рече кнез — ја ваљда нисам томе крив? — Нисте, кнеже! — одлучно одговори Гжимала. Марија Рођевичевна. (С пољског преводп М. Ст. Јанковић). (Свршиће се)