Delo

246 Д Е Л 0 вац поседне српска народна војска.1 Но и у овом рату не беше Аустријанцима cpeha до краја наклоњена. Турци их брзо победе и принуде на београдски мир (1739. год.) по коме се морадоше одрећи свих земаља на десној обали Саве и Дунава После неиупих 50 година плану ноново рат. Аустриски цар Јосиф II и руска царица Катарина II утврде у Херсону план о подели Турске. Рат отпоче прво Русија (1788. године) па се у њега уплете и Јосиф II „да се овим варварима освети за род људски“ и „да поврати земље, које су му несретне прилике отргле од царства". Аустрији у самој ствари није било до рата овом приликом, због ненормалних односа са Пруском, али се Јосиф II бојао да сами Руси не покажу све успехе и угази у рат рачунајући поглавито на српски народ. II од Срба би образована нарочита војска — фрајкор.2 Необично живо и одушевљено учешће (нарочито у uoчетку) нашега илемена могло је овом приликом донети Аустријанцима знатне користи, али пасивност и крајња равнодушност с њихове стране учинили су да у место успеха наступе неуспеси. Српски народ с правом може да оплакује оне силне жртве које узалудно поднеше витешки канетан Коча и толики српски добровољци, који беху у Кочиним и Михаљавићевим четама. Поприште борбе у то доба било је на Дунаву и у Шумадији, поглавито око Јагонине, дуж друма цариградског, где оперисаше капетан Коча спречавајући успешно Турцима комуникацију овим друмом. Ови успеси Кочини не изазваше ни мало активности у Аустријанаца. Кад Коча претрпе пораз близу Баточнне Турци се почеше гомилати с југа. II Коча мољаше за номоћ, поручујући аустријском генералу Вартенслебену „да је дошло 40.000 Арнаута који су заузели Јагодину, Ћуприју, Параћин, Крушевац, Карановац“, да се Срби махом предају јер су у очајању не видећи да долази царска војска, али да би се поново дигли кад би чули да су Немци опсели Београд.3 Све ово не могаше покренутн Аустријанце на живљу акцнју. Рат је и даље вођен млитаво, све док главну команду над ау- • стријском војском нпје иредузео енергични војсковођа Лаудан. Он притеснп Београд па га и заузе, а за то време српски фрај1 Чуппћева Годпшњнца, књ. VIJI. Стр. 279. 2 Врло јаспу слпку ове војне дао је Д-р Драг. М. Павловић у раду_ „Прплог историји Кочпне Крајине п Михаљевпћевог фрајкора." Глас LXVIII 3 Д-р Драг. М. Павловпћ. Прплог исторпјп...." Глас LXVIII, стр. 127.