Delo

ДВАДЕСЕТ ГОДИНА ПОЛИТИЧКЕ БОРБЕ НА ПРИМОРЈУ 261 противити анексији, дапаче кад би она једном и сама рекла, даје вријеме да се Босна и Херцеговина споје с матером својом. Ако нам дакле Русија мисли и жели добро, само нам га тако исказати може, а ми би јој били сто пут захвалнији. „Не хтједне ли Русија на никакав начин допустити анектирање Босне, то Аустро-Угарска, данас најодлучнији фактор о судбини Босне, нека и без те приволе анектира Босну, необазирућисенинајмање на приговоре Русије, јер шта се напокон Русија има пачати у нас, кад нити нам ломи нити дроби, а нити нам је када какових доброчинстава учинила, да тога већ ради будемо овисни о милости и немилости Русије. Русија треба да тражи захвалност код Бугара и Србијанаца, од Босанаца никакове; — ако зна, доста цмо ради ње поднијели, а још увијек подносимо, па и свака већ стрпљивост има својих граница. „Ми знамо, да ће цијелу хајку српске новине дићи на Хрвате, на нелојалност браће Хрвата, што ови иду заговарати анектирање, подмећући дакако, да је овај допис написао какав не Босанац, него који дошљак или који плаћеник аустријски у Босни, јер да то прави Хрват, прави Славен, не би никада написао, а нити зажелио. Ну браћа би се преварила, јер овај допис није никакав дошљак, а још мање аустријски плаћеник писао, него прави урођеник, а к томе мухамедовац, у очитој намјери, да мјесто тисућу и тисућу душа изрече ову жељу, не би ли Бог и срећа дали, да једном будемо на чисту, да не будемо абедул — кијамети дјеца окупираних земаља. А и Срби, кад би и мало хтјели мислити на наше данашње стање и околности, не би ни најмање зазирали и јавно се противилп анексији; јер ваља бо да знаду, да ми истом имамо након анексије право, да у својој земљи судимо и расуђујемо; да законе давамо и докидамо; да праведност подупиремо, а насиље свако јавно жигошемо; да наш новац у добре и племените сврхе употребљујемо; а док год смо corpus separatum, ни на небу ни на земљи, дотле немамо право ни на што.“ На овако писање главног хрватског листа нијесу биле равнодушне независне српске новине у Аусро-Угарској. II Српски Глас, основаним разлозима, знао је да одбије такве пусте хрватске жеље, јер је био увјерен, да то питање има пресудног утицаја на општу српску будућност. Од таквих важних српских