Delo

КРИТИКА Н БИБЛИОГРАфИЈА 281 ,mii нисмо никаква чињеница“ (!) значи не мислити ништа. Па када г. писца „Ја“ вара и када није никаква чињеница, онда како и зашто пише? Он је одговорио и на то: „Што га на то нривољава извесан унутрашњи нагон, који потиче из спреме (?) и изобиље у мислима и из осећаја потребе (таки осећаји не постоје, него можда осећања) да то и другима саопшти. А ово опет има својих узрока“.. . „и тако без краја и конца даље“ (стр. 4.). У петој реченици налази се један логички апсурд: „сједињујемо у један појам две немогућности“! Које? Два се појма могу субординирати или субсумирати један под други према садржају и обиму њихових предиката; али сјединити у један појам две немогућности, то би било логички немогуће. Човек је „сличан своме оцу као јаје јајету“. Зашто? „Јер и друштво и природа су се у њему оваплотило“. (стр. 6.). Нетачно упоређење и његово објашњење не објашњава ништа. Закон наслества је „пренос суштаствености (?) с узрока на последицу“ (стр. 6.). Неразумљива деФиниција. Закони су „укуини (?) израз самога градива (?) васионског, удружен (?) израз атомских сила“. (стр. 7.) Закон значи само сталан однос између узрока и посдедице. Даље закони су „њена (васнонска) суштина, суштина је сила, енергија, моћ утицаја, способност да изазове де.јства“ и т. д. (стр. 7.) ergo, закони су сила, енергија, моћ утицања, способност да изазове дејства! закони су „укупни израз самога градива васионског“ ergD, „укупни израз самога градива васионског“ је моћ утицања. способност да изазове дејства! и т. д. Када би неки мислио по горњим дефиницијама, онда би морао долазити до оваке бесмислених закључака. Законе „делимо на правила и аксиоме (!) да бисмо их разумели (?), јер наша умна уста не могу да примају залогаје васионских размера“ (?) (стр. 8.). Игра речима, која показује крајње осуство логичког знања (законе делимо на правила и аксиоме!) „Умна уста“ и „залогаји васионских размера“ не казују апсолутно ништа. После ових долазе још конФузније реченице на целој осмој страни. „Није зато бадава речено да животиње у главноме логичније мисле (животиње мисле!) но људи, јер нису збуњене говорним облицима (!). А нису рекли неуки људи ни то, да је наука, а нарочито Филозофија банкротирала“! (стр. 9.). Следују још неразумљивије реченице и нека смегана прорицања н није нужно наводити их.