Delo

280 Д Е Л 0 субјектом првог суда) не преставља никакву јасну логичку везу са. субјектом или предикатом 1. суда. Када се питамо шта то чинимо, не налазимо никаквог одговора. IIз оваква два хипотетична, слабо повезана суда произилази суд „Он“ се не може екстраисати! Овај закључак логички не би ни могао произилазити из прва два суда, када би се у опгате и као суд могао разумети, јер ја лично овде не разумем значење атрибута, па ако хоћете узмите га и као реч, „екстраисати*. Друга реченица преставља неку врсту компарације, а оне се у оиште, бар у књигама оваке врсте, употребљавају само као нужно срество да би се нешто непознато или недовољно познато преставило јасније. Међу тим у овој реченици појмови „говор наш, изрази и речи наше“ (који треба овде да се схвате као срества за изражавање наших мисли и њин однос ка мишљењу, а збиља они као такви сачињавају предмет логичких испитивања и постојала је чак и једна. истина погрешна, теорија да се наше мишљење састоји у речима) много су јаснијн од „хијероглиФа у староме Мисиру“ и „идеограФских знака у писмености Китајаца“ да би их ови још јасније преставили. Трећој реченици *„Ја“ је сумаран израз за читав један мањи свет“ није овце места, јер не само што не стоји ни у каквој логичкој вези са суседним реченицама и што се овако не разуме, него и додирује један велики проблем теорије сазнања, који овако као каки аксиом нотиран не казује ништа. Када би се четврта реченица ставила у силогизам, онда би овако изгледала: (1. премиса) Тај сумарни израз („Ја“) вара нас (2. премиса) „Ми“ нисмо никаква чињеница (закључак) У апстракцији стварно не иостојимо! Ко је бар мало верзиран у философији те зна смисао горњих речи. на њега ће горње закључивање, а из закључивања се састоји цело наше мишљење. учинити од прилике таки исти утисак као кад би неки резонирао: Табла је црна Човек иде ergo, Бог је на небу. Ирва и друга премиса могле би се издвојити и ставити у облик непосредног закључивања, пошто сам закључак у горњем силогнзму преставља не само голу игру речима него и contradictio in adiectu: у апстракцији стварно постојати! Пз универзално аФирмахивног суда „„Ја“ нас вара“ (!) закључити на универзално негативни суд