Delo

П Л А В II 359 . месецп живела за себе, после тога више никад. Мислила сам да је сахрањено оно што је умрло, да су ме сви заборавили. Шта им ја чиним? Гжимала није разумео на што се то односи. — Не знам шта му је било. Изгледало је као да није при оеби. Мене је то веома гануло. Побојао сам се за тебе! Па реци молим те: ти сигурно нећеш учинити ту будалаштину? — Нећу, Јурко. Поднећу и то! — одговорп тихо. Није му се допао њеп тужни глас. Нпје нознавао своју трезвену, енергичну Габрињу. Први пут је у животу осећао пред њом неко приморавање, а кад прође силан утисак, њега почеше да узнемирују последње речи кнежеве. Сад се љутио на себе, што је овамо долазио, што је узбунио сестру, и што сметао току догађаја. Узе капу, и не знајући шта да каже, пољуби Габрпњу и изиђе. Успут се поче колебати. Све је бивао незадовољнији собом. Дошао је у Холшу потпуно растројен. Живео је у нади да ће се кнез предомислити, али и то није дуго трајало. Примети неко кретање око коњушнице. Хватали су коње. Из палате дотрча Козак, позивајући га кнезу. Са уздахом, који је много личио на јаук, Гжримала се преобуче и пође као на губилпште. Леон је већ био спреман. — Биће против етикеције, али ја не могу да чекам до подне — рече, гледајући на часовник. — Што пре то боље! — промрмља Гжпмала. Успут готово нису ни говорили. Изгледали су као непријатељи који иду на суд. Кад су стигли, Гжимала сјаха првн . уђе у кућу и брзо се врати за кнеза. Леон у салону не затече никога и веома је био захвалан Гжимали што га је у овом тренутку иоштедео од представљања укућана и обичног разговора. Уиро је очи у врата. Све су му се мпсли и смишљене речи хаотично сплеле у глави. Није знао шта да каже и од чега да почне. Нашто су му служиле године глатких фраза? Није запамтио ни једне, Гобриња уђе и лако се поклони. Уста су јој приметно дрхтала, тако да није могла ни речи да изговори. У место да седне, стаде код прозора. Гжимала тајанствено ишчезе из салона. Леон приђе и стаде према њој. — Ја сам дошао по вас, госпођице — рече тихо — то