Delo

360 Д Е Л 0 јест, ја сам дошао по своју младалачку љубав... н вереницу... До сада вас нисам био достојан! Она га погледа врло озбиљно. — Ви не говорите истину, кнеже! Ви сте сада дошли зато, што су ме због вас увредили! — изговорн сва бледа. Хвала вам на томе, али, сем тога, више ништа не желим. Не сећам се никаквих обавеза. Ви сте слободни, кнеже. Леон поцрвене и обори очи. Она се савлада и продужи: — Оно што је прошло, било је друго. Деци је допуштено да сањају; одраслн немају права на то. Наши путеви нису били исги, а оно, што нас је некад спајало, сада не постојп. Данас вас је част подигла овамо; кроз месец дана ви бисте жалили што сте учинили ту будалаштину; после године дана ви бисте ме нрезирали, што сам се дала намамити. Увела бих вам у кућу мрске познанике; затворила бпх вам врата вашем друштву. Била бпх у Холши једна сива мрља, вама терет и досада, другима предмет за подсмевање и ругање. Знам зашто ми жртвујете своје име, и захвална сам вам за то, али ће сто пута боље бити, кад мене овде не буде! — Ви ме више не волите, госпођице? — упита тужно. Она задрхта и махну главом. — Доцнпје ћете мн дати за право. Ја вас особито ценим и поштујем, кнеже. — Ви ме више не волите, госпођице? — понови он. Она га погледа готово сурово. — Мило ми је што могу с вама говоритп, кнеже. Знам, да сте ми онда поклонили своју моменталну наклоност само да ме спасете скандала; знам да се пред светом нисте разметали мојом љубављу; знам да сте патили због мене. Жудела сам да вам кажем да сте добри. Жудела сам да вам вратим ово писмо, које сте ми писали у тренутк.у заноса. Она му пружи пожутелу куверту, а он, узнмајући своје старо писмо, задржа јој руку. — Ви ме више не волите, госпођице? — упита по трећи пут. — Ја нећу отићи док ми то не кажете. То ће бити моја пресуда. Све Лок је не чујем — ја сам ваш вереник. — Од мене нећете чути, кнеже, никакве пресуде. Од мене можете чути само молбу. Ја вас молим да одете и заборавите! Он јој се приближи и погледа у очи. — Шта да заборавим? Оно неколико летњих месеци, чија