Delo

П Л А В II 363 Гжимала неколико пута климну главом п ништа не рече. Габриела изиђе и загрли га. Он је стајао као кни и гледао је суморно. Видео је како ју је јецање потресало, како је нервозео дрхтала; он окрете лице. — II то ти је било нужно? — промрмља. — Зашто плачеш? — Немој се љутитн на мене! — молила га је шапатом. — А зар да се радујем, кад ти сама плачеш? — Г. Гжимала! — упаде Леон. — Имајте милости према сестри. Немојте је љутити. Она је врло узбуђена. Сад јој је потребан мир и љубав... — Можда тога нема! — сурово рече Гжимала. — Да сам знао да је она тако слаба и да he ми такве бриге задати, ја бих је друкчије упутио. Одавно бих је ја удао, па крај. — На жалост! То бисте могли учинити само после моје смрти. Заборављате, да је она имала вереника!... — Таквог вереника! — Онаквог, какав јој је био драг. Свршено је, Г. Гжимала. Вереник је догаао и узео вам благо. Други би га, можда, одвезао далеко; а овај — мрски — ваш је брат и пријатељ, и • допустпће вам да сваки дан ио мало гледате на изгубњено благо. Гжимала оиет погледа на уплакану сестру, и наже се к њој, тако да су јој његови дуги бркови додиривали чело. — Немој плакати — рече. — Чим се ниси могла успротпвити, то је онда воља Божја. Не плачи! Нећу те осуђивати. Така тп је несрећна љубав дошла.! Шта да се ради! Јаку своју десницу спусти на њену златну главу и нежно је помилова. — Победио нас је кнез, победио! — рече, погледајући на Леона. — Победили сте ви мене! — поправљао га је кнез, пружаЗУћи му руку. Затим се обрати вереници: — Ви немате ништа против тога, госпођице, што је кратак рок до венчања? — упита он. — Мени ће самом тако тешко бити сада, а да се виђамо то је скопчано са незгодама. Непријатно ми је и помислити да ставујете код туђина. Кроз месец дана ја бих желео да моја краљица буде код своје куће. Хоћете ли да отпутујемо у иностранство? — Зашто? — шану она. — Уосталом, ви радите како хоћете. Ја се тако бојим људи! 24*