Delo

364 Д Е Л 0 — И ја их не марим! — рече Леон. — Ја опет веома жалим! — додаде Гжимала. — Најзад, никоме од нас нису потребни, зато ћемо остати у Холши. Волите ли то впше? — Да. Нашто ће нам људи? рече бојажљиво. — Не говори тако! — поче Гжимала. — Има их рђавих, али их има и добрих. Али, били рђави или добри — ови из Холше — и они којима је кнез потребан — према њпма имаш сада обавеза. Учи се од графице пз Забужа, шта треба госпођа да буде. Многп ће ти се ругати, завидљивцн ружити, али ти само пази, да те мали и сиромашни, потребити и несрећни, тужни и гладни зову... — Краљицом! — додаде Леон. — Не, мајком! — поправп га Гжнмала. — Ако не успем, научићете ме ви, кнеже и Јурко! — рече гледајући у њих. Обојпца су се смешилн на њу. Леон занесен љубављу, Гжимала већ потпуно сагласан. Госпођица Лавиннја је тога дана дуго чекала на сестрпћа. Већ је била заборавила за јучершњу сцену, и зачудила се видевши га лепо обученог, с цветићем на капуту. — Јеси ли враћао коме визиту ? — упита. — Нисам, тетка. Био сам код веренице. Шта! одиста... женнш се! Брак! Царска ствар! Надам се да ћеш украсти драгану.!. — Нажлост, тетка!Без икаквих оригиналности вепчаћемо се од данас за четири недеље, у њеној парохији. — Е! Онда ја ту немам посла. Идем у Забуже. Морам наговорити макар и графа на какву авантурицу. С тобом је већ свршено! Нема у теби ни мрвпце оригиналности! Их како си досадан заједно са твојим врлинама! Не чудим се што су те сви оставили! Vale!... XV. Једног снежно зимског јутра свршено је тихо венчање. Променили су намерно час венчања само да би се нзбегло скунљање света, али су кнежевп људп још од рапе зоре посели