Delo

П Л А В II 367 На сусрет младенцима сиђе са степеница Иза, смешећи се на Габрињу, и срдачно је пољуби. — Улази, сестрице! — рече. Машковског су особито занимали сељаци. Оп пољуби Габрпелу у руку и одмах се окрете Леону: — Реци ми, молим те, шта ти то радиш да те ови сељаци тако обожавају? Тако ми части, то су неке мађије. — Боже сачувај! — смејући се, одговори Леон. — Много пажљивости према њима, много обзира, правда и постојанство. Бто то је рецепт. Мени га је преписао — мој шурак. Машковски се одмах окрете Гжимали који се враћао из масе. — Рђаво сте урадилн, што ми нисте продали шарце! — Добро сам урадио! — одговорн Гжимала са осмехом. — Левак је био болестан, а дешњак није могао да се храни. — Не може бити! II ја то нисам приметио! Части ми, то је чудо! — Јесте ли народу приредили гозбу? — упита Леон. — Наравно! Ако вам до мрака ова пијана легија у почаст не запали варошицу, биће срећа! Иза одведе Габриелу у њене одаје. Вратише се, затим, на ручак у другим тоалетама и већ као старе иознанице. Ручак је био врло пријатељски. Смејао се Гжимала, смејала се Иза, примедбе Машковскога изазивале су пљескање. Младенци су били најозбиљнији. Али при крају ручка Машковски, мало поднапит, отпоче беседу и, жмиркајући мутним очима, рече: — Човек је као и коњ! Без дресуре — момак, са рђавим навикама — стари момак, са нервозом — муж рђаве жене. Али муж добре жене, то је идеал коња! — Графе! — поче га Иза опомињати. — Ви желите да буде друкчије, графице. Имао сам нешто да кажем кнегпњи! Аха! Сад знам. Сад се више нико не боји кнегиње матере, јер она непрестано седи у Наризу. Ја сам је се ужасно бојао, док сам мислио да ће се вратити. Кад је нешто далеко, ја не бринем ни за какав страх и тако ћу научити и свог сина! Кнегиња има свога Леона, и нас у близини! II нехмојте, кнегињо, ни за кога више марити! После овога није се више ни Леон могао уздржати. Весеље обузе све. У вече Машковски отпутује са Пзом, а и Гжимала се опрости с младенцима.