Delo

JECEU ЈЕДНЕ ЖЕНЕ 45 рушење ове њој драге вграде, целог њеногживота! којајебила њена љубав. Озлојеђенпм покретом којп је бно редак у њеној благости, она умаче пољупцу који јој је он хтео дати : — Шта је то? Он покуша да одложп прнзнање: — Али... шта! — Говори! говори одмах, радије волим то!.. II тада на овом канабету претрпаном јастуцима где су они толпко пута срушени, као два голуба, у најлеишим дапима, мешали сузе, јецајући прнзнали велику опасност; Јулија, прва, пзговори страховиту реч: — Ти одлазпш? Она је погодила да он одлази, она је то осећала по понашању, има већ неколико дана. Зпала је добро, познавајући слабо срце Морисово, да он тако проба коначан растанак, једним одсуством прво кратким, затим продуженим; и одмах удар је био тако болан да је хтела да слути. — Тиодлазпш? — Доктор ми је наредио да идем у Хамбуршку бању. — Ти одлазиш! ти одлазиш! Ова јецања, ова страховита гуга бпћа које се волп!... И бити узрок овој жалости!... Плакала је, драгана, она чпј је жпвот он узаптио, који је био само за њ! Плакала је, жалила је, п то због њега! Једног тренутка његова одлука поколеба се. Ако хоћеш... Ја нећу пћи... II затнм, у осталом, ја нећу отићи за навек... ја те нећу оставпти... Кунем ти се да ћу се утжоро вратити! Ја те волпм! Само, видиш... подносим кризу коју ти знаш, као кад сам путовао у Авејрон... Зар се нисмо после боље волели? Париз ме изнурава... Треба да идем. Али ја те волим, ја те волим !... У овом тренутку његово пскрено срце било је решено на одрицање. Још је гледао како му препона ограђује пут; али он се беше одлучио да живи у овом теснацу, у овом куту живота не обзирућп се нншта на будућност... — Ја те волим! Ја те волим! Није га више слушала, више није хтела, више нпје могла да га слуша. Она се диже, и у пркос његовом загрљају, и у пркос његовим пољупцпма који.ма је обасуо њене бледе образе и квасио прамење плаве косе, он осети како се полако измиче,