Delo

К 0 Р Е Ђ 0 ОО љење присне Иеабелине пријатељице, кнегнње Веронике Гамбаре, чији се двор налазио у његову родном месту. 0 томе је сачуван п један писмени доказ, наиме једна цедуља, којом Вероника извештава своју пријатељицу, да је „наш Коређо“ баш сад довршио једно своје ремек-дело. Рекосмо да је Коређо стајао изван сваке школе, али то не треба тако схватити, као да он учио није. Он је, као и сваки други, морао имати свога учитеља, само с том разликом што ни учитељ ни школа којој прииада нису определили Коређа у његовом доцнијем уметннчком стварању. Он се сам определио и пошао сопственим путем својим; али ипак још за прве младости своје, и ма колико да се томе одупирала његовајака инднвидуалност, није могао спречити да по неки туђ елеменат продре у његове прве слике. Само што је таквих елемената код њега минимум. Због тога држим да није ни потребно указивати на њих и да he довољно бити рећи само толико, да му се за учитеља — а нн на то нису сви пристали — сматра Бјанки-Ферари, један типичан горњо-италпски сликар, који ученпку ништа од свога ја дао није. Коређо дакле, само споља, привидно нрппада групи горњо - италиских сликара; или тачније речено, он то.ј групи припада ио географском положају места у ком је света углегао и града Парме где је најбоља дела створио. У ствари, он је један независан п скроз субјективан уметник. То је најглавннја одлика његова која је највише допринела, да у разним временима буде различито схваћен. Нп о једном се сликару нису мишљења толико мењала, као о њему. Док је живео, бно је мало иознат. Противно Леонарду, Микеланђелу, Рафаелу и Тицијану, који су, како се то каже, радили у великом свету н код чувених папа и кнежева, — Коређо је свој век провео у грађанској иовучености, далеко од шума и вреве многољудних градова. Док се онима слава још за живота широм света проносила, дотле је он морао умрети, да би славан постао. Први који га је открио беше познати животописац талијанских уметника Ђорђо Вазари. Путујућп за Венецију, он се унознао с творевинама мајстора, који је тада веп седам година био под земљом. С увиђавношћу која зачуђава схватио је Вазарп епохални значај Коређових дела, и после других неколико година, када су 1550 први пут објављене његове бнографије, дао је он целом свету рачуна о својим утпсцнма. Пошто је изјавио своје