Delo

56 Д Е Л 0 дивљење, да се таква уметиичка висина може достићи а да се и не виде ремек-дела класпчне уметннстп у Риму, — Вазари је прогласио Коређа равннм најодабранијим мајсторима талијанским. После Вазарпја. дођоше крајем столећа Караћи и својом уметношћу, која брзо освојн целу Италију, распространпше свуда Коређове идеале уметничке. Мајстор је тада, неколико деценија после смрти своје, био свеопшти узор, а његове смеле новпне на пољу сводовнога сликарства свуда подражаване што је опет, с друге стране, било узрок, да и његови недостатци. само сада грдно увеличани, продру у тадашњу уметност која је и онако била декадентска. Противницима његовим који сметнуше с ума, да се један уметник који ствара не сме крпвнти због својих рђавих подражавача и да имитација таквог једног субјективног мајстора, као Коређа, мора одвести у маннеризам — бипе су ове потенциране слабе стране добродошло оружје. XVII и XVIII век јесу доба највеће славе Коређове. „Слпкар грација“, како га назва Фиорентинац Фабно Сењи у једној лепој латинској песмн коју је Вазари додао уз Коређову биографију, нотнуно је одговарао француском укусу тога времена. који је на првом месту захтевао од уметности да буде љупка п да љупкошћу срца плени. Французи су били одушевљени РСоређом и сматрали га чак и за већег од Рафаела; а рококостил гледа н прославља у њему свога нрадеда. У XIX в., међу тим, постаде однос друкчији. С новим столећем дође и нов укус, који је себи тражио хране у једној мпрнијој и мање чулној уметностн од Коређове. Слава његова потавне и он постаде нека врста колнчине која нити множи нитп дели — ,,quautite negligeable“, како би Французн рекли. Уметнпци вероваху — а и верују — да се од њега ничему више немају научити; а иублика не уме више да нађе себи кроз модерну уметност пута к њему. II тако — вели Гронау у својој одличној студији1 — ко се данас о Коређу изјашњује, мора се готово као какав адвокат заузети за његову ствар... Коређо је несумњпво велики сликар, врло велпки, један од највећих међу највећим: — не мањн од Леонарда, чије нежно Sfumato није нежније од његовог; раван Тицијану, чијп сунчани сјај боја није фајнпји од његовог; дорастао Рафаелу по духовитој љупкости и близак Микеланђелу по уочљивој m 1 Georg Gronau: Correggio. 1907. Стр XII.