Delo

К 0 Р Е Ђ 0 61 више. Такав је био као човек, а такав је и као сликар. Уда* љен од највећнх центара — Фиоренце, Венеције и Рима, где је у XVI в. цветала једна висока, светска уметност, у којој је читаво човечанство долазило до речи, — Коређо је у својнм сликама могао рећи само оно, што се њега личпо тицало. Отуда његова уметност не носп карактер оне свеопштности, онога заједничко-човечанскога, што одликује творевине Леонарда, Рафаела и Микеланђела. Он је сликао оно што њему одговара, и онако како је то он видео; а све што је око себе видео беше мање-више прпјатно, љупко и мило. Као што му живот не беше помућен ни отежан нпкаквим већпм недаћама и потресима, тако ни у његовпм таблоима, поред све живостп, нема праве драме. нема пдеално узвишене збиље и дубине. И да Коређо ннје био онако савршен у репродукцнји ведре стране земаљскога живота, да није онако беспрекорно умео кичицом да нзрази. што је његову задовољну, грађанску душу увесељавало, — не би се могао уврстити међу прве уметнике. Али је он у томе био тако јединствен и ненадмашан, да би, баш и да није располагао с онаквом сликарском техником, само поред својих дражесних анђела и putti-a вечито живео. Др. Божидар С. Николајевић (Свршиће ее)