Delo

П Л А В И (НАСТАВАК) — Моја мати! — понови зачуђен, гледајући је мирно, алн тако смело да је на мах престала да се смеши, пребледе, и видећи да лепнм не може ништа учиннтн, поче обпчннм тоном деспотице: — Нисам се шалнла. Твој брак *са кнегнњом КараманКапетовом одавно је већ био утврђен. Сад сам учинила и последњи корак — изјавила сам нашу жељу матери њеној и добнла сам повољан одговор. Сутра треба да се лично представнш. Уосталом то је само формалност — о браку већ зна цео аристократски Париз — а знају и наши у Пољској. Примедбе твоје нпсу ни мало умесне овога пута. Леон јако стеже усну да не плане. Ocehao је у себи плебејскн гнев и јед. — Примедбе ма како неумесне, ваља да нрнмите, матп, као моју последњу реч у овој ствари. Жао ми је што раније о томе ннсам нитан. То би уштедело много непријатних извпњавања. — Твоја реч! Нисам је чула! — Да се ни сада нити икад женити не мислим. — Пх! Поступага као луда! — учнни узрујани ујак. Тетка Ливаннја трљала је руке под столом. Леон устаде и окрете се ујаку: — Моја се мати, дакле, нпје шалила, али је само заборавила да сам јој дао часну реч, да ћу остати нежењен. Тада је то од мене тражила; сада не може захтевати да погазим задату реч. Ја радим, ујаче, као што прилпчн мени п роду моме.