Delo

НЕКРОЛОГ 115 типови. Овај реалиста седамдесетих година пружа у свима својим делима човека онаквог какав је. Дете са села он је волео село и народ а својом сталоженом и трезвеном природом гледао је отворених очију догађаје и људе око себе. Он нам није давао онога зампшљенога и идеалнога сељака какав је у Јанка Веселиновића. Глишићев сељак је наш српски сељак, који хоће свакоме да се исмеје, да га нагрди, да подвали. Све оно што је у њему било од тих његових сељака, та жеља да се некоме насмеје, све је то Глишић радио на рачун зеленаша и кајишара. Он их мрзи и све зло гледа да на њих сруши. Још нешто, што је Глишићу остале од његовпх сељака, то је сујеверје. Приче које је Глишпћ у детињству слушао о аветима и вампирима оставили су јачег утиска на његову машту и он то уноси у многе од својих приповедака. Такве су приче „Брато-Мато“, „Задушнице“, „Шетња после смрти“, „Два цванцпка“ — последњи чин. Већина Глишићевих приповедака то је истинити догађај који он леио и савесно обради. Потпуне уметности ту нема али је анекдота увек добро узета, добро нађена и што у многих нема обрађена најчистијим српским језиком. Милован Глишић, који у себи није имао много чега строго литерарног, имао је тај лепи, чисти српски језик. Он је толико био свестан те своје особине да је готово наивно кокетирао. II то не само да је обраћао пажњу на српски језик у опште него описујућн Србе појединих крајева он пази и на њихов дијалекат. Глишпћеви преводи су најтачннји и најтечнпји у погледу српског језика. Он је чак био сујетан на то и криво му је због неких младалачких превода у којима није језик тако правилан као доцније. Он је сав задовољан кад нађе неку чисто сељачку реч и унесе је у свој рад. Поред свих тих леппх особина, наивност његовпх приповедака може само добро доћи као и његов стални хумор. Но и поред свега тога што је Миловап Глишић први почео сеоску приповетку, изнео праве и стварне типове, чистим и лепим језиком изложио догађаје реалне и већином истините, пнак Милован Глишић није за живота никад стекао какво видно књижевничко место илп какву огромну славу. Повучен пуштао је да га запостављају и уступао је место нижима и мањнма. Ннје правио велику ларму својим делима и био је задо8 *