Delo

158 Д Е Л 0 сао није наишла Аустрија због Мађара. Још и данас остаје стална Бизмаркова тежња да спречи сукоб између Русије и Аустрије. Калноки се извесно време колебао на своме положају, али се ипак учврстио (398). „...Фресине је рекао Блајхредеру да Бизмарк стоји чврсто уз Русију — Берлин 19. јануара 1889 — Аустријанци су љути због говора овога последњег (Канцелар је 12. јануара изјавио у Царевинском Већу да Немачка неће улазити у рат с Русијом због Истока). Ако Аустрија буде отпочела рат с Русијом, ми у њему нећемо суделовати. Али ипак нећемо пропустити да се Аустрија слаби. То ипак може довести до рата. Блајхредер потврђује да су односи између Канцелара и Престолонаследника рђави. На двору последњега као да се жели, да се бугарски кнез постави за намесника у Елзасу и Лотрингији, како би му се могла дати кнегиња Викторија, или чак за канцелара! (403) „...Кад сам Капривију за тим причао — Берлин 13. децембра 1891.— да га Шувалов обележава као „сувише честита човека“ рече ми, да то долази отуда, што је Бизмарк имао с Русујом уговор, у коме смо ми њој зајемчавали одрешене руке у Бугарској и у Цариграду, док се она обавезала остати неутрална на случај нашег рата с Француском. Кад је Каприви дошао на управу, рок овом уговору био је истекао, и он га није обновио, пошто би обелодањивање његово распрсло тројни савез. Ја се бојим, да нам Аустрија за то неће бити захвална (484). „С Холштајном сам говорио данас 15. децембра 1893. — о замеркама, које Бизмаркова штампа упућује новом курсу и његовој спољној политици, при чему он истиче као грешке Бизмаркове политике: Берлински Конгрес, посредовање у Кини у корист Француске, снречавање руско-инглеског судара у Авганистану и сву ћудљиву политику према Русији. С погледом на последњи Бизмарков плап, да Аустрију остави у шкрипцу, изразио се да би се ми тим учннили толико презривима, да би остали усамљени и постали зависнима од Русије. Криспијево министарство задаје бригу како Капривију тако и Маршапу (дапашњем посланику у Цариграду) и њему... (507). II у многом другом погледу су ове успомепе од неоцењеног значаја. Нарочито с обзиром па немачко-француске одпосе који нредстављају још увек главно тежнште европске политнке. Али се ми тешнмо надом, да ће овп псечци нобудитн бар но неког од чигалаца Дела да их и сам нрочита. ——■к*