Delo

160 Д Е Л 0 лена кућа, тежачка, ирепроста, у којој је, у средини горела ватра, напуни се света. Омотано у једном биљцу, на начин да му је само нос вирео, на земљи, уз ватру, лежало је дете. До њега, на троногој, нпској столицн, седела је мајка, и покривом од бакре непрестано терала мухе, што су се ројиле око дететове главе и увек жалила. Оно је женског света пиљило у то двоје, ћутајући. Мајка се није ни осврнула и једнаким, дубоким гласом, кукала. Она смеона жена приђе, раскрије дете и викне: „Кума Јоко!... мртво је!“ — Мајка се не промени у лнцу не гане собом, наставп махати покривом од бакре и кукати у одмерено време. Један мушки глас с врата викне: „Треба јавити да је мртво.“ Она жена смеона покрије опет дете, омота му му целу главу и, окренув се осталим, рече: „Хајдмо.“ Све изађоше пред кућу и стадоше ту погледајући на врата мале куће. По које се дете расплаче у мајчином нарамку. Људи се беху удаљнли и наслонили о међаш једне оранице палећи из дугих лула и иљуцкајући. Из куће се чуло одмерено мајчино јадиковање. Сви ти чекаху кад ће се вратити она два човека, да чују што ће бпти, јер су били докони. IIII Село је Ч

к у кршу. Мјеста, којом могу кола пет је миља далеко, и баш иде до села Т.. .а, где је гробље са црквица. Кад је судац млад, мален, грбав човек чуо што се десило љутио се силно што ће морати пешке да превали, по кршу, пет мнља иута. Непрестано је тркао из собе у собу суда. Запињући кратким погама о чворов под. Привиривао је зверавим очима у једпу топографичпу карту гладећи пемирно нлаву, кесерасту брадицу. „Нема коња?“ Уиита једног канцеларијског службеника. „Нема“, одсече овај н пастави пнсанију, од које је био за час дигао нос. „Ја не могу па ноге“ узднсаше судчић и инстпктивно по-