Delo

ИЗГУБЉЕНА ЉЕШИНА 161 гледаваше на малене ноге, мрштећп се у лицу. Судећи по танкој, ружичастој кожи на рукама, његове су ноге морале бити јако осетљиве. „Кад би се могла пренети љешина у Т.. .у?“ Посветова канцеларијски службеник, не престајући да миче пером, јер је судац био ту. „Како?“ Упита овај. „Могао би се дати налог оружницима“. Судац се замисли. Шапташе нешто у по гласа. Мицао се после непрестано по соби, застајући кад и кад и грискајући нокте палца и кажипрста десне руке. „Имате право“ рече на послетку и потрча у своју собу да напише заповед на оружнике. Мало по том донесе тек исписани лист папира и прочита гласно: „Јуче је преминуло у селу Е

у дете од изгоретине. Судбена комесија стигнути he сутра у Т

у, где ће на гробљу секцирати љешину. Наређује Вам се да одредите пренос љешину из Е

а у Т

у. Сви су судбени чпновници дотрчали из својих соба и одобрише, смејући се удворно, али чим судац прође стадоше манисати то поступање и завршише да, кад би дознала за то старија власт, повела би проти судцу дисциплинарни поступак. Судац је сада био добре воље. “Поручио је лекару да ће сутрадан из јутра рано кренути у Т

у и послао је послужника да унајми кочију. Изађе, пре но обпчно, из суда и пође лекаровој кући. „Чудна случаја, видите“ стаде да распреда. „Овде је свет сасвим заостао. Не брине се ни за што. Остављају децу саму у кући. Наравно је да се несрећа мора догодити“. Ј1екар, човек од каквих педест година, проседе, раздељене браде, смејући се удворно, клпмаше главом, одобравајући, али гледаше упорно, преко наочњака златом окованим, на врата, пред којим су чекали многи болесници, настојећи тако да се судац сети како није дошао баш у добар час. Али је овај скакутао по соби; гледао леђа високим стручним књигама, читајући на глас наслове п певуцаше мелодије из једне повије италијанске опере. Лекар, кад виде да судац не разуме рече: „Дакле сутра ћу ја бити пред судом. У девет сати је ли?“ Стисне руку судцу на начин што је јасно значило; Молим Вас