Delo

КАНТОВ КАТЕГОРИЧКИ ИМПЕРАТИВ 171 Шта значи морално делање из чисте дужности, ми ћемо то прво показати на неколиким примерима, које је сам Кант у том циљу наводио1. Пре свега, ваља добро разликовати радњу по дужности од радње из дужности. Наша радња може бити морална у објективном смислу, она може одговарати као таква једној моралној норми, она може данас у томе смислу бити идентичНа са радњом, која потиче из дужности, и у овом смислу одговарати захтеву дужности (бпти pflichtmassig), па ипак не бити радња из дужности. Одржавати свој живот нпр. дужност је. Ипак зато, вели Кант, брнжна опрезност, с којом највећи део људи врше ту дужност, нема никакве унутрашње моралне вредности. они чувају свој животистинасходно дужности али не и из дужностп. Међутим ако невоље и безнадежни бол одузму једном човеку сваку вољу за животом, па ипак човек, и ако жели смрт, душевно јак одржава свој живот, не зато што би га волео, већ зато што сматра да је дужност одржавати га: онда је то његово одржавање живота једно морално дело које се врши пз дужности. Доброчинства чинити, где се то може, дужност је, вели Кант. Доброчинство може да се чини из сујете или и из користољубља, и тада је очевидно, да оно нема унутрашње моралне вредности у себи, да оно преставља дело које je сходно дужностпма, али се не врши и из дужности. Али доброчинство може потицати и из чистог задовољства у срећи и радости оних којима се оно указује. Ни тада, вели Кант, оно нема унутрашње моралне вредности. Јер у том случају доброчинство је извршено нз наклоности а делање из наклоности ннје делање из чисте дужности, нпје делање само зато што се увиђа да дело, које се чинн, треба да се учини. Да би се видело, да делање из паклоности нпје иделизано са делањем из дужности, Кант наводи даље овај пример: Претпоставимо да неко, који врши доброчпнства из чисте наклоности према људима, пз чисте жеље да им прнчнни радост, сам западне у унутрашње душевне невоље тако, да нзгуби сваки интерес за судбину других, али да још увек има 1 Прпмерп су узетп пз Каптовог дела „Grunđlegung tler Metaphysik der Sitten", Рекламово издање стр. 2G—28. Оспм у овом делу, Кант је своју моралну филозофију пзложио још у својој „Крптпци практпчпог ума“ („Kriiik der praktichen Vernimft"), п у „Метафпзичкпм прппцпппма науке о моралу" („Metaphysische Anfangsgriinde der Sittenlehre"), алп je прво дело пајкраћеп најконцизнпје п мп смо се њпме за следећу расправу у главноме послужплп. 12*