Delo

172 Д Е Л 0 довољно срестава, да другима помогне. Ако такав човек, вели Кант, и поред тога што нема никакве наклоности више према другим љунима, ипак буде указивао овима доброчинства, онда he он то моћи чинити само из чисте дужности, и његово делање имаће тада несумњиво моралну вредност. Из овога примера међу тпм било би погрешно закључити, да Кант тражи, да онај који другима указује доброчинства, мора пасти у такво душевно стање, да тиме осећање наклоности према овима буде у њему онемогућено, већ његов пример само хоће да покаже, да је делање из дужности независно од делања из наклоности, да је оно могуће где овога последњег и нема, и да ово последње само за себе није морално делање." Може у ономе: који другоме указује доброчинства, постојати и наклоност према другима, само оно што Кант тражи овде то је, да његово указивање доброчинства не потиче из ове паклоности, да се оно врши тако, као да та наклоност и пе постоји. Трговац, који својим муштерпјама не наплаћује еспап скупо, може то чинпти нли из непосредне наклоности према поједипима од њих или из добро разумевапог вођења трговпне, знајућп да ће у том случају свако, и најмање дете, хтети код њега пазарити. Објектпвно узев, у оба случаја муштерије могу рећп да им трговац поштено наплаћује. Ипак, ни у једном ни у другом случају поступак трговца није моралан, јер он пије поштен зато, што налази да то тако треба да буде, да му дужност налаже да то буде. На основу ових примера јасно је, шта Кант разуме под делањем из чисте дужности: он под делањем из чпсте дужности разуме делање, које је независно како од објективне намере, коју делање у себи има, тако и од субјективипх садржајних мотива, из којих оно обичио проистиче. Указивати доброчпнства другима није моралпо делање зато, што је доброчннство као такво, као објектпвна помоћ учпњепа другнма, нешто што у себн има вредности, нити је указпвање доброчинства морално делање зато, што би ouo показивало племеннту душу доброчинца, сиособну сажаљења у беди другнх и радости у срећп њиховој, већ је указивање доброчинства другима, по Канту, само зато (и само опда) морално делање, што (и кад) паш разум налаже да доброчинство као једну од дужности треба вршити. Појам дужностп је према томе но Капту чисто формалап нојам, он зиачи просто захтев, да се моралпн закон разума, као свеопштп закон, врши од сваког разумног свесног бића без-