Delo

ДЕСЕТ ГОДИНА У МАВРИТАНИЈИ 177 умножнтп број чиновника, као што је завела Нова Левкадија, Је л’ тако? Седи! — Тако је, потврдих и седох. Ето, например, овај случај с тобом! Шта he ту ваздан формалности, и ово и оно! Школи треба укбук за француски језик, а теби треба хлеба. Па лепо. Теби ето хлеба, а ти нредаји деци шта знаш. За ово неколико недеља што си овде, штоно се каже,-1прогутали смо ти парц и познили те са сваке стране. А ти, како ми се чини, добро си нас познао и схватио, како се међу нама треба владати. Јели тако? Хоћеш ли кафу? — Захваљујем, најпонизнше, благородни ујшпане ојвају — Дакле, ако будеш укбук какав треба да је, биће ти признато, ако не отпћићеш одакле си и дошао! Јер, Вако брате, међу твојим друговима доле, има их, којпма спремамо пасош. То да знаш, али задржи за себе што знаш! Ето рекао сам што сам имао. Сваку реч изговарао је тако, да су је могли чути чиновници у великој соби, а они су слушали са напрегнутом пажњом. Запитах: — Треба ли да се јавим господару? — Разуме се! Али не да тражиш аудијенцију, него кад буде под храстом, приступи му, онако по нашки и реци му: „Хвала ти господару, на хлебу који си ми дао!“ Јер и ако ниси Маврићанин, у нашој си служби. Је ли тако? — А, молим вас, од кога ћу примити упуства ? Ко је управо мој старешина? Је ли г. Плосило? Зујо се тако страшно намршти, да се побојах е ће ме изгрдити, али, гласом и изразом човека који се савлађује, одговори: — Ваш привремени старешина је најстарији укбук по годинама, дакле Араб. А г. Плосило нема никаква посла са латинском школом, и ако он мисли да то још није свршено! Ипак отидите к њему, баш одмах и кажите му, да сте постављени. Он је може бити овде у Доминци! Ја се поклоних и хтедох изићи, а у томе ојвој удари у гласан смех, устаде и ухватив ме за рамена поче трести мном и рече: — Зар за толико времена од кад си у Јамини писи имао кад да се обавестиш о свему што ти сад треба знати, а Вако? — Благородни ујшпане, ја... Он ме прекиде. — Тп си лукав, као да си Маврићанин. Неки су Дала-