Delo

176 Д Е Л О да те пробуди пре једанаест, те, чим устанеш похитај у Доминку и пријави се ојвоју Зују, јер је ред, пре свега, да се њему захвалиш и од њега упуства примнш“... Прогутах кафу, не обзирући се на Пјурова иитања и причања, те одма изидох. Био је прекрасан зимњи дан. Снег се смрзао, а са ведра неба сијало је сунце. По улицама није било видети живе душе. Тако исто пи пред двором, осим двојице стражара, који су нагло чепухали по десетак корака горе доле. Уђох у Доминку кроз споредна врата. Поред ње сам прошао небројено пута, али у њу нисам никада свраћао. Чим ступих кроз споредна врата, запахну ме из тескобе и мрака неугодан задах. Ту је био дјчачак, мрачан, непатосан приземни ходник. Одмах на уласку, с леве стране, беше крилајски стан и кујна, а даље, неколико соба, све с исте стране; ту је била латпнска школа. Са средине ходника попех се уз дрвене стубе на горњи бој. И ту је исти распоред. С леве стране су канцеларије, с десне зид с прозорпма. Један од послужитеља објасни ми, да је прва соба министарство војно, друга државни савет, трећа министарство фпнансија, па оно грађевина, па најпосле војни музеј. Закуцах на трећа врата и уђох у пространу собу, где је било внше столова и чиновника. Три велика гвоздена ковчега казиваху да је то миппстарство финансија. У мањем преградку седео је ојвој Зујо у разговору с неким. Двојица чиновника јавише ми се покретима руку и мрдањем глава, што је значило да ми честитају. Беху моји добри познаннци Рого Пнвоје, главни благајник и најплоднији јамипски песиик; други се звао Афмук Тромбо, коитролор, велики музичар и композитор, о којима ћу имати нрилике после да говорим. Чиновник изађе од ојвоја, а ја уђох и започех: — Долазим, ујшнапе, да вам захвалим па вашој доброти! Запста сам изненађен, да се моје именовање тако брзо свршило! Ојвој ми љубазно пружи руку и рече: — Ја, кад год могу, нрескачем формалности и свршавам што брже могу. Што виси ја нресецам! А да како! Ја увек кажем: заводимо у Мавританију све што је-од потребе и од користи, само ue глупе формалности, ради којих бисмо морали