Delo

АНА КАРЕЊИНА 205 — Нисам више члан земства. Са свима сам се посвађао и впше не идем на скупове, рече он Облонском. — Зар већ! осмехну се Облонски. — Али како то? Зашто? — Д.уго је да се прича. Испричаћу ти једном, — рече Љовин, алп одмах узе причатн. — Укратко рећи, уверио сам се да никака рада у земству нема, нити може бити, поче он ватрено, као да га је неко мало час увредио: — С једне стране играчка, играју се парламента, а ја нисам ни одвећ млад, ни одвећ стар, да се забављам пграчкама, а с друге стране (он запе), то је средство за среску котерију да се нагума новаца. Некад су то људи радили као старатељи и као судије, а сад то чпне као радници у земству; ја не велим да они примају мито, већ кажем да вуку плате које ннсу заслужили, — говораше он тако ватрено, као. да је неко од прпсутних побијао његово мишљење. — Ехе! па ти си, као што вддим, опет у новој фази, у копзерватнвној, рече Степан Аркадијевпч. — Али, после ћемо о том. — Да, после. Но ја нарочито дођох до тебе, рече Љовин, уппрући с мржњом поглед у Грињевнчеву руку. Степан Аркадијевич се осмехну да се једва могло опазити. — Па ти си гооорио да нећеш впше никад обући европско одело? рече он, мерећи очима његово ново одело, које је јамачно шио неки Француз кројач. — Да! видим: нова фаза. Љовин наједанпут поцрвене, али не онако као што црвене одрасли људи, мало, и сами то не опажајући, већ онако као што црвене дечаци, кад осећају да су смешни што се стиде, па баш због тога их стид још више обузима и још више црвене, те им скоро сузе хоће да ударе на очи. II тако је необично било видети то паметно, мушко лице у таквом детињском стању, да га Облонски престаде гледати. — Где ћемо се видети? Врло, врло ми је потребно да се с тобом разговорим, рече Љовин. Облонски као да се замислн. — Знаш шта: хајдмо да доручкујемо код Гурипа,1 па ћемо се тамо и разговарати. До три сата немам никака посла. — Не могу, одговори Љовип, размисливши мало — имам још да свратим на једно место. 1 Некп московскп ресторап.