Delo

206 Д Е Л 0 — Па лепо, онда ћемо заједно ручати. — Ручати? Па оно, немам баш Бог зна шта да тнкажем, тек да ти речем две речи, да те нешто упитам, а после ћемо се разговарати. — Па реци ми одмах те две речи, а разговараћемо се за ручком. — Те су речи, поче Љовин: — у осталом, није баш Бог зна шта. Лице му наједаред поста пакосно; то је долазило отуд, што се трудио да савлада своју стидљивост. — Шта раде Шчербацки? Је ли све по старом? рече он. Степан Аркадијевнч је одавно знао да је Љовин заљубљен у његову свастику Кити,1 па се неприметно осмехну и очи му весело синуше. — Ти си ми казаоте твоје две речи, а ја ти немогу нато двема речима одговорити, јер... Опрости, молим те, само за тренутак... Уђе секретар с поштовањем у ком се огледала и нека интимност; као п сви секретари, он је донекле скромно и свесно осећао да он зна све те ствари боље од свог старешине, па приђе Облонском с актима и, тобоже тражећи упутства, поче објашњавати неко заплетено место. Степан Аркадијевич га не саслуша, већ метну љубазно своју руку на његов рукав. — Не, не, урадите онако као што сам ја рекао, рече он, и притом се осмехну да ублажи своју примедбу; објаснивши му у кратко како он ствар разуме, он одмаче акте п понови: — Тако учините, молим вас, тако, Захаре Никитпчу! Збуњени секретар оде. Док се је Облонски објашњавао са секретаром, Љовин се беше потпуно прибрао и стајаше, паслоњен обема рукама ua столицу, а па лицу му се огледаше пажња, пуна ироније. — Не разумем-, пе разумем, рече оп. — Шта пе разумеш? рече Облопски, осмејкујући се псто онако весело и вадећи цигарету. Он је очекпвао да Љовин опет штогод избаци. — Не разумем, шта вн радите, рече Љовин слежући рамепима. — Како се можеш тиме озбиљно бавпти. — Што? 1 Тако се, од мила, према епглеском, звала кнегпц.пца Катарипа Шчербацка, сестра Дарјо Алексапдровпе Облопске.