Delo

212 Д £ Л 0 Али Љовину се у тај мах учпни да су се они приблпжили оном што је најглавннје, па се опет удаљавају од тога, и он се одлучи да запита нешто професора. — Према том, кад моја чула угину, кад тело умре, онда не може бити више никаква жпвота? запита он. Јетко и као с неким интелектуалним болом што су га у мислима прекинули, професор погледа тог чудњака, који је пре личио на лађара што вуче лађу уз воду, иего на филозофа, и окрете поглед на Сергија Ивановича као да га питаше: шта ту вреди говорити? Али Сергије Иванович, који није говорио ни близу с оннм упињањем и онако једнострано као професор, и у чијој је глави увек остајало доста слободна места да би могао II професору одговарати, а уједно и разумети то простб и природно гледиште, с ког је питање било стављено, осмехну се п рече: — Ми још немамо права да решавамо то пптање. — Немамо факата. потврди ћрофесор н настави своје доказивање. — Не, говораше он — ја само истичем то да ако осећају, као што вели Припасов, служп утисак као подлога, онда ми морамо строго разликовати та два појма. Љовин више није слушао, него је само чекао кад ће професор отићи. С руског преводи Љубица Анастасијеви&. (Наставиће се)