Delo

ЈЕСЕН ЈЕДНЕ ЖЕНЕ (Наставак) Оно што је још остало од људске себичности у овој очишћеној души побуни се на једанпут прп иомисли на њену тугу. — Шта ће бити са мном, ако Клару изгубим? Неће више ничег бити у мом животу, ничега! Јулија је ћутала. II патила је страшно. Чинило јој се да је притиска једна од оних мора кад се човек узалуд упиње да се покрепе, узет летаргијом. Нешто у њој хтело би да изиђе на сусрет Ескјеовом преклињању, алп она је осећала да не би имала ту снагу, да не може рећи ту реч, пошто је Морис, и из далека, увек бно над њом. Ескје управи на њу свој поглед без наде. — Дакле, ви нећете? рече. Она одговори: — Не могу. А како је он махао главом у знак сумње, она понови: — Не могу... Уверавам вас, Жане... Ах! кад бих могла отићи, умрети, не бити ништа више, чак ни мисао за Мориса! Али жнвети поред њега, поред Кларе, и гледати нх као супруге!... Не, ја вам се заклињем, то се не може од мене захтевати!.. То ми изгледа претеран, злочиначки захтев... Ја то не могу као... (и она је тражила упоређење).. као кад би ми се рекло да убијем једног човека, чак и за неку праведну ствар... Зашто машете главом? наставн она, шибана жељом да онравда једно осећање за које је знала да је, ua крају, племенито, те није могла допустити да се оно куди. Пред Богом вам се заклињем да не знам шта ми је дужпост.