Delo

224 Д Е Л 0 Ескје одговори: — То, пријатељиде, све су саме жртве. Нама увек изгледа да себе дугујемо ономе што волимо. Ми се грозимо да га издамо... као што се грозимо да себи одузмемо живот. Међу тим жртва и дужност иду заједно. Сва резоновања наше себичности никад неће превагнути над тим. Јулија беше устала, гужвала је десном руком један вез на наслоњачи. — Не, узвикну, ннје истина то што ви кажете, осећам да то није истина! Волети некога који вас воли, то је као неки брак, и човек нема права да га раскине тако... Зар разлоге које ви сматрате за добре да би сте ме раставили од Мориса, ја не бпх могла вама навести да бнх се бранила? Зар је само на мени дужност да се жртвујем? — Колико га волите! тужно рече Ескје. Она одговори пригушеним гласом: — Да... обожавам га. Он је у мени, разумете ли, каомоја рођена крв... и ако ми њега узму, умрећу. — Ако вам га узму, да! Али не ако га се ви сами одрекнете, пријатељице. — Да га се одречем ? Ах! ви се врло рђаво разумете у питањима срца. Ви их не знате... Кад би сте ви знали шта је то волети као очајнпца, као што ја волим Мориса! Али ви не зпате! Ви сте имали живот сасвим прост.. ох! живот диван, али без догађаја... Да, знам, имали сте једну жалост у самом почетку. Ви нисте волели своју жену као што ја волим Мориса.!. Ви нисте никад знали шта је то имати мисао о другом која је нераздвојена од вишег бића, и рећи себи да хоће да вам га отргну, и да ће се после живети без њега!.. Ви не знате то! Ескје је погледа право у лице. — Варате се, рече, ја то знам. Јулија, зачуђена, ириближи му се. — Шта хоћете да кажете? — Кажем да сам у мом животу волео неког, и то нпје била моја жена, свом снагом срца н чула. II то нпкад није зпао... нико, нико. Па ипак сам жнвео. „Пошто он то каже, истипа је, помисли Јулија. Алн која је та жена? Има близу двадесет годипа како га иознајем...“ Оиа заиита: — Ја сам нознавала ту жену?