Delo

242 Д Е Л 0 Мој је брат био дете нежно, лако узбудљиво, порастан за своје године, али слабуњав и болешљив. Лако се могао за свашта ожалостити, а лако и ма од чега уплашити. Он је био за слабу маму икона за обожавање, за снажног оца предмет сажаљења, а за нас сестре најмилија жива играчка. Такав је бно мој брат Филип до своје осме, девете године. Од оца се он веома бојао. Оцу се никако није свиђало плашљиво биће Филипово, а то је дете било уочило. Стога је био свом душом предан мајци, нама сестрама и нашој старој служавци, која нас је све прихватила, или је највнше, управо слепо, био одан Богу. Наша нас је мама учила молити се Богу. Али нека особита побожност није гајена у нашим млађанпм срцима. II било је управо чудновато, што је мој мали брат пошао у овом погледу својим властитпм путем. С особитим је жаром читао он побожне књиге и светнтељске легенде, одушевљавао се на неки тајанствен начин за хришћанскп пустпњачки живот, и сањао о мученпчком трновом венцу. Једном је провео целу ноћ у молитви, клечећи на тврдом поду, а идућега се јутра од тога ноболео. То је изазвало код маме смртни страх за њим. Не тога впше ннје смело бнти! Алп, уместо да се његово иобожно 'ревновање само мудро и поступно ограничава, а она његова иретерана љубав према Богу да се упућује на здраве путове, отишло се у крајност: хтело се, да му се вера сасвпм одузме. Ou више није смео читати никаквих побожних књига, већ само басие и списе за омладину. Забрањено му је да иде у цркву, да клечп ири молитви, и да се моли Богу дуже од пеколико мипута. — Матп је ово чпнила из страха за детиње нежно здравље, отац, опет, стога што је уопште имао неодољиву одвратност ирема свему што је претерано. Филип је био и сувнше млад, те да бп могао у овоме датп снажиа отнора н остати неноколебљив. Он је додуше за неко време и нокушавао то, плакао је, осећао се неутешан — али је пајзад нустио да му узму његова Бога, из слабпх његовнх детињпх руку. Тиме су тата п мама моглп битн умирени: телесно здравље њппа једпнца нпје било впше у онасности. Али, што је дете изгубило при томе п веру, и што је њему, п то баш њему, могла вера битн чврста потпора у животу — тоје