Delo

ВАСПИТАЧЕВЕ ЗАБЕЛЕШКЕ 241 је имао свој позив, који га је нзнуравао, па је онда природко да деца припадну матери, Опомињем се додуше, како сам га нонекад чула,—да је исказивао сумњу у наше напретке. Није му остало неопажено како смо се споро развијали душевно, како смо увек доцкан отпочињали ићи и проговарати, како смо тешко збацали са себе дечје неуљудностп. Али, та зар је он имао времена да нам и у томе помаже? Ми му нпсмо причињавали радост. У њега је изазвало нерасположење наше детиње биће, наше безбројне неупутности, наша ларма и плач. Стога се он од нас склањао... и тако смо били остављени само матери, којој је чинило једино задовољство да нас преко сваке мере укалашује. И то је она и радила, јадница, добра, и сувише добра. Велика је .то била жалост за маму, кад је наш брат ступио у гимназију по навршеној десетој години. Она, која би га најрадије држала до мужанства немоћна и зависна од ње, гледала је с тугом, како јој измиче из руку већ као десетогодишњи дечко, како га мора предати туђинцима, којн ће, наравно, поступати с њим друкчије, него што је то она чинила, грубље, немилосрдније. У тишини је она гинула од туге... Ах, оно красно време, кад је њен син припадао само њој, њој јединој! Како је сада мрдела и на школу, п на учење, ово вечито учење, које се продужавало из дана у дан! Боже мој! Та дете није увек. расположено за учење. Па како је сада морао јадни дечко устајати рано, оп, који је иначе увек устајао последњи из своје топле, меке постељице! У том је погледу ипак боље са женском децом. Код ње је то учење имало мањег значаја... II заиста нам је мама држала једну веома лену гувернанту, која није ни пуштала да се сувише напрежемо. Ми смо смеле изјутра остати дуго у кревету, колико смо год хтеле. А кад би се које од нас потужила ма и најмање на какву било слабост, мама би рекла гувернанти: „Данас пека изостане учење... За девојке, Богу хвала, није потребпо, да се учењем упропашћује рбино здравље“. Ето, на који смо начин били ми васпитавани: за гњилост, за неограничену самосвест, за савршену неспособност да себи ма што укратимо, за све — само не за живот и његове често оноре захтеве и дужности.