Delo

ВАСПИТАЧЕВЕ ЗАБЕЛЕШКЕ 245 Са тим својим друговнма могао је он бити заједно по целе дане и држати им неуморно предавања, док је нас избегавао и неких дана ни по трн речи није с нама прозборио. Он нас више није ни волео, шта више он нас је презирао. А и своје је другове волео само стога, што су они у њему гледали својега иророка. У ствари он ништа више није ни волео до себе и своју уображену величгшу — у коју ми, пак, нисмо веровали. Али живот не води рачуна о сновима. Била мујеуправо седамнаеста година, кад је баш на то опбменут, грубо и неумитно. Због једног младићског истуиа, због једне, управо, будалаштине, коју би му, можда, и опростили, да његови наставници нису већ изодавна били на њега огорчени, због његовог немара, због његовог омаловажавања и презирања професора, које се није хмогло сакрити, и због његовог уиорног нехотења да се ноправи — због свега тога искључише га пз школе. Па се отишло п даље, те је био искључен и нз свих Гимназија у земљи. Ако је хтео даље учити, морао је ићи у иностранство. Он је себп сам припремио овај зао удес. Годинама је он радпо на томе, те се само као чекало на какав замашнији узрок, па да буде кажњен одједанпут за све своје раније грехове. Али он тако није схватио ствар. Он је у целом овом догађају ствари имао пред очима само оно последње: безмерну казну за погрешку по себи ништаву. Он је ову казну осећао као грозну неправду која је над њим извршена; као освету професорску у чијим је рукама власт, а, што је још понајгоре, као неправду, од које се чак није могао ни бранити, јер га' нико не би ни саслушао. А што му је понајтеже морало пасти у овој нрилици, п што га је морало понајвише огорчавати, тоје, што је п његова породица — наравно, увек с изузетком матере — била на страни његових непријатеља. Нн мн нисмо овде узимали у рачуп само онај један случај, већ целу прошлост његову, те нам његова казна није изгледала неприродни н незаслужена. . Наше стрпљење п наши обзири према овом дерану већ су били дошли до краја. Он нам је већ и сувише задавао носла. Мера је била превршена. Наша љубав, наше опомене, наши пријатељски и енергични савети, нису уродили ннкаквим родом. Сада је отац хтео да покуша строгошћу. Али, нажалост, он изабра баш најнеудесније време за то: