Delo

ВАСПИТАЧЕВЕ ЗАБЕЛЕШКЕ 249 Повукох се с уздахом, не рекавши ми ни речи, н погледах га уплашено. Био је некад мио дечко, нежна лица, плавих сањалачких очију и смеђе косе с коврчицама. И сад су биле исте црте лица исте плаве очи, иста смеђа коса с коврчицама — па ипак како страшно преображено! Како је био измучен и нагрђен израз овога младога лица, како мутан и мрачан поглед оних плавих очију! Једва сам могла распознати ово скроз и скроз познато ми лице... Тада ми паде на ум како је дететом био побожан, и у своме се страху ухватих за то, можда последње средство за спасавање, те рекох: — Кад би покушао, да се помолиш Богу, Филипе! Он просто махну руком. Ни ова жица није давала више од себе тона. И она је била прекинута као и све остале... Пођох. Све сам била покушала и нисам знала шта бих још м-огла казати. ж — Нека би сам Бог био на помоћи и теби и нама! — рекох тихо, упутивши се полако к вратима. — Амин! — заврши он с горком иронијом. А тада се окрете и хтеде се непримећен извући из собе кроз друга врата. Ја спазих његов покрет у огледалу, потрчах за њим и ухватих га за рукав на самом прагу. — Куд pieni? — Зипитах га. — Шта си наумио? Ти не смеш ићи од куће. Отац ти је то забранио, то знаш? — Ја хоћу само у своју собу! — одговори он позеленившп од једа. — Та ваљда ће ми се бар то допустити? Сумњајући да говори истпну, загледах му се у лице, пуна узнемирепости, и рекох: — Истина ћеш чекати у својој соби док не дође отац и нећеш никуд отићи крадом. — Из мојих уста нећете вп више чути противне речи! рече као да се јогуни. — Можеш у томе бити сасвим спокојна* Још га нисам пуштала те му рекох наметљиво, пружајући му руку: — Ти ћеш, дакле, да се покориш очевим жељама ? Дајеш ли часну реч? Он ме одмери погледом пуним мржње, — а моје руке не прими.. Дело, књ. 46. 17