Delo

ВАСПНГАЧЕВЕ ЗАБЕЛЕШКЕ 251 Болестан мозак а натруло срце — то је била његова слика. Али зашто, зашто ]е морало то тако битп? Застала сам. Само да хоће бар отац да дође кући! У кући ми се учини као да' је све изумрло, тако тихо, тако страховито тихо. — Шта ли је он опет радио у својој соби? Сам-самцит са својим мрачним мислима! Кад бих само могла наћи какав изговор да одем к њему! II где ли је тај отац тако дуго? Требало је већ да је овде... Али не! Један поглед на часовник на зиду био је довољан да се уверим да још нема ни шест часова, а отац је рекао да ће доћи кући у седам. Како је сноро пролазило време! Свакп минут — вечност. Отпочех бројати куцње шеталичине: један, два, три, четири... до шездесет. И опет прође један минут. Тек један минут!... Да хоће бар .једном доћи отац!... Нисам могла више издржати. Ово ми ишчекивање и.ова напрегнутост посташе несношљиви. Било је већ шест и по часова. Отац је могао доћи свакога тренутка. Одл.учих се да потражим брата те да га подсетим на оца, да му кажем да буде спреман, те да га отац не би морао чекати кад дође по њега. Већ сам тада иризнала сама себи, да је ово прост изговор, за који сам се жудно хватала. да бих могла пред Филипом оцравдати свој долазак у његову собу, који он није могао желнти. Ах, како сам сада жудела да га видим, да му чујем глас, н како нисам више могла сузбити овај прохтев, који већ беше постао као нека моја болест! Собица. која је била Филипова соба за рад а у исто време н спаваћа соба, имала је два улаза: из предсобља а други из салона. Ја ударих на она врата из нредсобља. Она беху закључана. Кључ је био у брави изпутра. Одох у салон и покушах на та врата. II она беху закључана. Затворио се, као и увек — помислих и закуцах на врата. — Отвори, Филипе. Ја сам... Никаква одговора. У соби беше мртва тешина. Сагох се. Кључ није био у брави. Могла сам кроз браву провидети унутра Али. да ли је брат био ту? Да ппје крадом изишао и отишао некуда? А отац је могао свакога тренутка доћи кући, и његово бн прво питање било о Филипу. — Унлаших се. 17*