Delo

252 Д Е Л 0 — Филипе! — понових јаче, енергичнпје, и притиснух ноново на кваку. — Та отвори, богати; немој да толико чекам Иста тишина као и пре... У уској собици беше се спустала сура полутама. — А1ожда је хтео малчпце проспавати — сијнумимисао кроз главу. Кроз узану рупу на брави нисам могла много видети у соби: само мало патоса и део писаћег стола који је био уза сами прозор. То је било све. На писаћем је столу био листак беле хартије — то се могло видети са свпм јасио. Белоћа је се његова издвајала оштро и јасно од тавнине свуд унаоколо. — Мора бити да се затворно — рекох опет сама себи. — Иначе одкуд би било овако тавно у соби? — Али, да је будан, та дао би ми ипак одговора... Очи ми се сташе навикивати на сутоњ у саби. Стадох боље разазнавати предмете у њеј. Сад могох распознати прозор, управо један део његов. Али — та шта је оно што виси са прозорског крста? Како да ово нисам раније спазнла? Како да ми одмах није пало у очи? Како чудновато изгледа ова ствар! Скоро човек да помисли... Још и не Доврших ову мисао, а нешто као да ми стаде дизати косу у вис. — Господе, Боже!.. Већ се бех исправила, па задрмах кваком из све снаге и стадох лупати на врата. — Господе, Боже! Господе, Боже!.. Захори се мој врисак по кући... Негде се отворише једна врата, кораци одјекнуше, чуше се гласови. — Као кроз пеку маглу видим уплашена лица наше послуге, која нагрну к мени, која ме обасу нитањима... Била сам занемила од страшне помисли, и само дрмусах вратима, дрмусах и дрмусах, да се све тресло: натос, намештај, зидови. — Одједном се створи ту и мати онако како је скочила с кревета: с папучама па босим ногама — мокра марама око главе - и пита некога, шта је то било... Ја још никако да проговорим, и само дрмусам вратима н.дрмусам. С руку мн већ тече крв. — Секиру!! — избацих најзад из себе загушено, грцајући. Најзад су се присетили да се десила нека несрећа. Слу-