Delo

ВАСПИТАЧЕВЕ ЗАБЕЛЕШКЕ 253 житељ одјури у кујну и брзо дотрча са секиром у руци, те стаде снажно ударати њоме у врата. Дрво стеде попуштати, врата зашкрипаше, заљуљаше се и најзад пзлетеше из баглама, крхајући се. Преко ових рушевнна јурнемо спотичући се сви унутра, у собицу. Иза нас јасан, тужан врисак, и нешто тешко груну о патос. Мати је пала у несвест и грунула о под. Ја чујем врисак, тежак пад, видим матер како паде, али јој не притрчавам у помоћ. Ни од осталих нико то и не узима на ум. Већ сам код прозора и грлим обема рукама — лешину, која је висила са прозорског крста. Служитељ одсеца конопац, ножем, и лешина се склизава на патос, а с њоме и ја, несрећна сестра, која није пуштала из загрљаја мртва брата... Сад лежи он у мојем крилу, ја се нагињем над њнм, моји крвави и рањави прсти одрешују замку са његова врата, пипају му око срца, које се не осећа да куца... Сећам се доцније, да сам само још изустала. — Оца тражите... Брзо! А тада ми се смркло пред очима. Око мене је постало тавно, тихо и хладно, као да се земља отворнло и мене прогутала... Болесна мозга, а натрула срца — такав је био јединац мојих кукавнпх родптеља. Из оне цедуље, оног белог листића хартпје, што сам га кроз кључаоницу видела на столу, опроштајие речи Филипове, пре но што је за навек отишао од нас, нааово смо сви видели, како је болестап и натруо био овај злосрећни младић. „Обацујем са себе натурен ми терет живота, те да ми у гребу оздрави биће од тешке бољке своје. Моја родбина може одсада битп ua миру: јајој нећу више никада нанети макакве непријатпости44. — То је било све што је још имао да нам каже. Нпкаква молба за опроштај, никакав поглед управљен горе, ниједна реч покајања, ни сажаљења за оне које оставља. Без вере, без наде, без љубавн учппио је он овај грозни корак у својој седамеаестој годпни, ue очекујући ништа друго до да пструне у гробу. Ова је цедуља марљнво скривена од мајке. Нисмо имали