Delo

344 Д Е Л 0 понављала ово име прибежншта, чак и онда кад знају добро да их њихова мајка не може умирити. Устаде, у пола свесна. Доврши с облачењем: хтела је да изиђе кад собарица, која је спавала у суседној соби, пробуђена шумом, дотрча: — Зар госпођа излази? Зар није госпођа болесна? — Не, Мари. Добро ми је. Енглескиња се не усуди да пита: „Куда he госпођа?“ Beh само рече: — Кад he се госиођа вратити? — За доручак, Мари, сигурно. И, не хотећи више да буде питана, она изиђе брзо. Готово је трчала до станице фијакера. — Туринска улица... У манастир.. У капелу... Казаћу вам. Скоро је осам часова било кад дође. Мислила је да уђе право у манастир малим вратима која су излазила на шеталиште, и да одмах оде опату Игеу. Али фијакер се заустави пред капелом: врата су била отворена, свеће су гореле у дну капеле. Плашња од исповести а такође и побожност увукоше је у капелу. PI одмах осети да јој је ту лакше, у тој свежој полутами. Иза празних ученичких клупа, неколико столица, неколико сточића за мољење, такође празни, очекиваху верне... Јулија клече. У њеном очајању, да ли је било места за утеху? Да! то је била утеха, то поново стечено право да уђе овде, да се ту моли. Данас није дошла, као пре три прошле године, са страхом још слатким од грешења. Сад, она је грешила, грешила месецима и годинама, и ето где ју је сам њен грех остављао. Никад га више она неће учинити; рука провиђења ју је повраћала очајној чистоти. „Боже... смилуј се!“ Потмуо шум од лаког корака дође до ње. Познаде их, они пробудише у дну њене душе старе одјеке. Био је час молитве. Јулија виде калуђерицу да пали свеће н да спрема олтар, ону исту, од нре три године... Ах! та прошлост! Молитве у тој цркви! Све то пробуди јој се сад у души! Између плачне молитве у тим данима и очајне молитве данашње, била је цела кратка и несвршепа исторнја њене љубави. Сад почеше да улазе ученице, једна за другом. Улазиле су многе продужавајући шаптањем, при првим корацима, раз-