Delo

Ј А Н Т О Н од МАРИЈЕ КОНОПЊИЦКЕ То му није било право име. Сваки се живи сећа у овој паланчици да се он некада звао Лејба Рабинович. Али се он својим надимком поноси и воли га више но право име. Да л’ је оно сандуче са стаклетом, које би по ваздан носио на својим погрбљеним леђима, постало лакше? Да ли му је од некуд придошло снаге? Ко би знао? тек се он некако наједаред испрси, чисто порасте, потпаса јаче свој стари „халат“, капу гордо намаче на потиљак, те му се види оно узано, високо чело, и црне, овде онде, поседеле, власи. Чак и оне дугачке чизме, које му вире испод рува, утегнутог појасом, сада некака друкчије изгледају. По каткад ти је паланка каљава и мочарна, да Бог сачува, а Лејба ипак гиздав, чист као да не гаца по ономе блату, но се шета по изворским камичцима. Просто чудо људима! Пређе би само празником оволико уздизао своју црну, ретку, шиљасту браду, и она би му дрхтала као под утиском тихо прошанутаних речи..., само би се суботом његове црне очи са сјајним отсевом упирале некуд далеко пред собом, упорно, одлучно... Сада је овакав и радним даном. Сада иде он увек улицама са гордо уздигнутом главом, као да му је у души неисказано весеље, и ако му је зарада нимало лака, а оно мало хлеба и црно је, а почешће, и горко. Шћућури ли се по каткад, браду спусти а поглед упре у блатњаво сокаче, док му тек од некуд из ћошка или из мрачнога трема понеки мангуп подвикне: „Јактон!“ , Лејба ти се одмах исправи, његово се лице чудном светлошћу озари, и он уире поглед свој, поглед оних сјајних, ду-